Mha... Mislin stvarno.
Da smo sponzoruše-nas dvi među koje niko nikad nije moga niti primirisat...,jer smo same sebi bile dovoljne.
(A šta tu ima loše?)
Da smo ostavile dva najbolja prijatelja jer nisu bili dovoljno dobri za nas... (čitaj-nisu bili dobra prilika za nas).
Kao prvo, da mi je to u životu (bilo) važno, ja nebi gubila vrime na njega. Isto kao i ona, koja mu je bila s najboljim prijateljem.
Ne razumin. Stvarno ne razumin..




Dobro.. Razumin.
Razumin ljubomoru, nezadovoljstvo u životu.
Samo ne razumin, čemu priče.

Iskreno.. Nikad mi u životu ništa nije falilo, i nikad nisam u ničemu bila uskraćena. Međutim, to ne znači nužno da sam zbog toga sretnija ili bolja osoba.
Nisan nikad sanjala o nečemu nedostižnomu. Možda
jesan u mogućnosti da mogu birat patike, ne gledajući na cijenu, i ne misleći oću imat od čega živit poslje. Jesam li ja to kriva?
E, i, kakav je to luksuz?
Neznam.
Osjećam se sasvim zdravo i normalno u glavi, i sritna sam zbog toga, a ne zbog nekih materijalnih stvari.
Ma zvuči ofucano ovo šta pišem.. Znam.

Sada samo zato šta se sredimo, vozamo se u skupom autu, je postalo primjetno i očito da nam se da epitet sponzoruša.
Mah. Dobro sve to, lako za sve to.
Al da mi bar neko navede primjer iz kojeg se može jasno zaključiti moja namjera da tražim dobru priliku.
Takvog primjera nema.
I živcira me to.Jednostavno me živcira...

Cili dan san nervozna, još su se i Turci provukli, a ja od nervoze razbila čašu martinija... A kako je samo lipa bila...:(


Idem u krpe, potribno mi je stvarno...

A za kraj..

Objasnite mi vi, šta vama znači riječ "sponzoruša"
(Unaprijed hvala...;D)

Poljubac...*Mwa!