Evo mene doma nakon dugo vremena..
Prvo što sam napravila- ušla u svoju sobu, sjela na svoju staru dobru stolicu i bacila pogled po njoj...




Falila mi je. Stvarno je.
Prvo šta vidim, je moja i Anina slika, iz naših mladih dana..
Slika me bacila na razmišljanje...
Sjećam se toga dana... Kao da je jučer bio...
Inače, veselile smo se svakoj sitnici, smijale se svim mogućim budalaštinama, razglabale o svim pojedinostima koje su nam se događale....
Sve nam se činilo važno.

Tako je i dan danas.

Upravo imam pogled i na "autogram", koji mi je dao moj gospodin fascinantni...
Sjećam se i toga dana. Kada smo se upoznali. Potpisao mi se na papirić i rekao- "Evo ti moj autogram, čuvaj ga..."
Mha, naravno da ga čuvam..
Taj lik me jednostavno fascinirao. Fascinira me i dan danas.
Neznam šta je to na njemu, ali on mene samom svojom pojavom fascinira.
Nije on predmet moga svakodnevnog razmišljanja, samo kad ga vidim...
Zatitra sve u meni, i budem izvan sebe...




Ja se po tom pitanju jednostavno ne mogu promijenit.
I više neću ni pokušavati, kad sam se uvjerila preko nekoliko puta da mi nema smisla pokušavati.
Ostat će mi fascinantan dok sam živa.
I pomirila sam se s time.

Nije nam suđeno...

Valjda nam je tako zapisano.
Al preostaje nam samo jedno-"Nitko nam ne može zabraniti da budemo ono što jesmo..."
Lijepo je on to rekao.
I ja se slažem s time.

Lijepi pozdravi...
Pusa*...Mwa