kantuni maste

ponedjeljak, 11.06.2012.





11.06.2012. u 21:42 • 0 KomentaraPrint#

utorak, 05.06.2012.

nema me...nema me ni meni ... vučen se pomalo cestom života...
nadam se da ću iza neke čoše, ugledat to svitlo koje svako toliko neko spomene:)
i da će bit - trajnožareče
by me









05.06.2012. u 18:45 • 0 KomentaraPrint#

četvrtak, 26.01.2012.

Promocija, iz krivog kantuna ( a ti'š me, Bobe, čut)

Da ne mislite da sam ja neznalica i nekulturna, moram vam reč da sam bila na miljun promocija i jos nikad nisam vidila ovako nešto - da se tratamenat ovako drzi u tajnosti i publiku izgladnjuje.A Viti sam, kad je nešto zakuka da nema doma slatkoga, rekla da jeli normalan- ja idem na društveni događaj za koji sam se danima pripremala trazeči komad robe u koji mogu uč i ka prija od selebritice i ja san malo selebriti, valjda, pa neču vajda kuvat i činit kolače … osim toga Bobe je rekla da ce bit svega i neka se on, lipo, strpi koji dan ….

Normalno da sam zakasnila, samo minut dva, ali dovoljno da sam morala stat na noge cilu promociju...ali nije me bilo brige, znala sam da cu tako bit bliže tratamentu, čim pročita, mali komadić, neke priče..

Fala bogu, cili dan, nisam jela ništa, pripremajući se za društveni događaj, a znam ja dobro( još iz onog vrimena galerije, kako to izgleda... ali polako, jeza se uvlačila u mene... prvo su neke žene pivale( aj dobro, pisma prije klope more stat), pa je Arijana čitala priču...cilu... ja sam malo slikavala, a sve pokušavajući u kadar uvatiti stol pun delicija.

Cilo vrime kadar mi je bija isti - Boba, pivačice u crveno ....oduševljena publika...Bogati, ovo mora bit neka greška. Počela san se primištat s noge na nogu, Ariajna je prestala čitat, oni je tip nešto počeja pričat... mislin se - sad ce nas lipo, kako je i red, pozvat da se poslužimo pašteton od tunja i inčuna....jedino, stol se nigdi nije ni nazira, a po mojoj procjeni mora je bit ogroman, s obzirom na to koliko je svita bilo.

Ubrala sam da je tamo di pivačice odu odmorit, ima još jedan dio i sa osmjehom, konačno, zaključila da je stol sigurno tamo, iza stupa, pa sam se malo propela na prst ka ono snimam pivačice, ali stola nigdi ????

Boba je nešto govorila, publika je u deliriju kikotala, a meni su criva počela cvrčit. Onda je Arijana opet krenila citat… pa ovo je za popizdit…. Oće li konačno neko otkrit di je stol ??

Počelo mi je zujat u ušima od debulece, a ona je tamo još čitala…. Publika se savijala od smija . Savijala sam se i ja od grčeva u praznom stomku.

Aparat mi je bija pun slika,ali ni jedne jedine, koja bi me uputila u pravom smjeru. Kad je oni tip opet uzeja mikrofon i reka sad će Boba potpisivat knjigu, svatila sam da je to sigurno ključni momenat večeri, progurala sam se malo put doli, mahnula Bobi u prolazu, sve očima istrazujuči …Ništa!!!!!

Onda sam vidila par poznatih, svi su nešto ka bili oduševljeni, mislila sam -sigurno su otkrili di je stol već prije, pa in je lako sad se pravit ….na rubu skljokavanja od gladi odlučila san ić ča, pozdravila se sa svima i onda na putu prema vani skoro udrila o – Stol.

Kako sam se, glupo, več pozdravila sa svima, bilo mi je nekako neugodno sad bacit sidro i krenit po spizi.. a i prid očlima mi je bila izmaglica od gladi , pa sam samo, ka da me nije brige uzela jedan rafijol i pomno ga zamotala u rozu salvetu, ka da nije moja stvar, izbeljila se jednoj gospoji šta me mrko pogledala( ako je to bila neka moja draga fejs frendica ovim joj se putem ispričavam, to je iz mene glad govorila )

Na kraju sam taj rafijol donila Viti, i rekla sam da nikad vise neću tako nepromišljeno srljat na promociju njene knjige… Prvo ću tražit misto za parkirat se uru prije, da mogu na miru nač strateška mista i onda mirno, punih usta, guštat u njenim pričamaJ

26.01.2012. u 14:35 • 13 KomentaraPrint#

četvrtak, 08.12.2011.

kad nestanu rići.....zaposliš ruke...



Sve ovo s poslom... bezlovica... bezkunica...čini mi se da živim u nekom međusvijetu u kom se sve svodi na pokusaj da ne upadnem u depresiju ili makar da me ne pruzme sasvim....
pa onda pokušavam svoj nezaposleni dan učiniti smislenim... nekad je to tako teško... a onda prorade ruke... niz sitnica kojima se radujem u nemogučnosti da budem svoja i samoodrživa:)))
pa nižem ... hvatače snova, luckaste "slike... pitare...
ko zna, jednom možda netko kupi nešto ....i makar na tren učinit će se da mogu dalje:)))))
do tada ili do konačnog nalaženja posla - dobro mi stojte
















08.12.2011. u 11:17 • 28 KomentaraPrint#

četvrtak, 10.11.2011.

kantuni maste
srijeda, 13.04.2011.

Mojoj kcerki umjesto diplomske slike u albumu

Imala sam dvdeset i jednu, izgledala ka bajamontusa, kraj kreveta spremila borsicu, sa svim sta mi u rodilistu moze zatribat, cetkica za zube ,sugamani, ulosci, krema za lice, dvi narance( imala sam ludacku potrebu za kiselim), tri minas kave, jedna za mene, a dvi za sestre (zna se sta je red), bajaderu (isto za sestre, ja nesmin ni mislit ma slatko, rekla je Tonkovicka), jednu knjigu od Kastenede…. Termin mi je bija iza prvoga, a ja san mislila da cu prije nego drugi misec, oni sa dvadestiosan dana, dode kraju puknit ili poc rodit ranije… Tonkovicka je, na zadnjem pregledu, naslonila onu drvenu slusu, na moj stomak velicine monteveresta, mudro kimala glavom i rekla - sve je ok.. sad lipo doma i vidimo se za misec dana..
A doma je izgledalo ovako- Bozicka od priko puta, svako bi jutro s malog balkona zaurlala – Seko ( tako su zvali moju svekrvu) kava je gotova. Pa bi svi lipo sili na partiju jutarnje kave, uz mudre razgovore kako se i prilici zenama. Kako se dan poroda blizija, tako su i price iz rodlista sve vise nalikovale hororima i umisto da mi govore kako je sve lipo i lako i da ne slusan one sta govore drugacije, njih su se dvi svako jutro trudile nadmasit jedna drugu, izvlaceci ko zna iz kojih morbidnih kutaka pameti, sta strasnije 8to bolje) price o tome kako se koja namucila, radala dvdeset uri,cetrdesetosn uri, zaboravili postejicu, sivali na ladno……… Nakon nekoliko dana te torture,preselila sam se u bobisa na kavu, a njih dvi su afanavale, da ce mi doc slabo , a one nece bit tu da mi pomognu…. da ko zna cime ce mi doli punit glavu….Majke mi, ni danas mi nije jasno jesu li njih dvi bile na kakvon aalkoholu umisan u tu kavu, ili in je to bilo prirodno…
Jedno san se jutro, taman je poceja treci misec, probudila s nekin cudnin osjecajen, punoga mjehura, zaletila u zahod i na po puta osjetila kako mi curi niz noge… a srama i neugode…. Ajme, kako cu sad u bobisa na kavu, ako ne mogu izdurat do veceja….
Ali nisan izgovorila ni po recenice, moja je svekrva protrcala pored mene, uletila u Bozicke urlajuci
- ajme pukla joj je voda,rodit ce svaki cas…
pa opet protrcala pored mene ( ja san jos stala zalipljena za zid od hodnika) ,uletila u sobu, skupila borsicu, odletila u Bozicke, deruci se na sav glas
– zovi taksi, rodit ce…
U to je Bozicka protrcala kraj nje, uspila se zaustavit na vrime da me ne zalipi jos dublje u zid od hodnika
– astaticekas, osrodittu na hodniku oblaci se gosputijossenisiobukla……..
Jedan cas me , moran priznat, uvatila panika, ali san se sricon, na brzinu sitila s kin iman posla. A onda je kroz vrata od sobe provirila i Helina glava, (inace poznata ka glava sestre moga muza i buduce tetke moga tada nerodenog ceda), koja bi svu tu njihovu dreku prespavala, da se i njoj nije mjehur pripunija… a onda san i ja zaurlala
- oblaci se i bizmo odavde, ove su dvi skroz poludile…
Pa samo se lipo uputile u Tonkovicke, neka ona rece jeli to ja triban u rodiliste ili mi je samo pobiglo… ka da ja znan. To mi je bilo prvi put, a one dvi nisu bas ulivale povjerenje…
Tonkovicka je izvadila oni drveni slusac, naslonila ga na moj stomak, bacila oko „doli“, mudro zakimala glavon par puti i konacno rekla
- mala, aj doma po borsicu, u bobisa popit kavu i u rodiliste. A nista te ne boli, a? Nije prisa. Tek si pet prstiju otvorena… aj sad, neka ti napise uputnicu, pa pomalo…
Srica da mi je bilo prvi put. Jer inace bi me more bit uvatila panika, a ovako, nas smo dvi polako s noge na nogu do skalica, pravac u bobisa, maznile po kavu, doma po stvari…. A njih dvi mudrice, side u kuzinu, cim san ja otisla, otvorile neku visnjevacu da in bude lakse a i da nazdrave valjda…. Mislim to sta ja jos nisan bila, ni na putu a kamoli u rodilistu, njima je bilo svejedno. Jedva su docekale da se vratin da mi prije nego oden, daju par savjeta, ispricaju jos koju ….
U rodiliste usla u podne.
Nakon svih onih obaveznih papriologija, i onih zenama znanih detalja, smistilo me u neku sobu zvanu predradaona.
Desno od mene jedna gosoda, starija, jel, bice kojih trideset i pet cetrdeset, plete … sad jeli plela sal za jetija, prekrivac… ne znam.. ali nekako mirna, o svom poslu, ka ona je tu slucajno… i plete….
Livo, jedna mlada zenska, ka ja, ispod kreveta lavor, i ona svako dvi minute povrati u ti lavor, izmozdena se vrati natrag na kusine…zuta ka sir..
Ova desno ka da je dosla iz bobisa, ova livo ka iz Bozickinih prica…
Ja san se, sa svojih metar i lamicu i sto kili isprid sebe, jedva nekako uspila popet na krevet (stvarno mi nije jasno za koga rade te krevete za koje ti tribaju skale). Uzeli mi borsicu, pa neman knijgu, neman ni za plest, sta je svejedno, i tako neznan plest, a sad da molin „desnu“ da me uci, bilo bi blesavo…
Malo san tu lezala, pa zakunjala, lezala, zakunjala…
I mislin se ja
- bogatidragoga, ovo meni nije nista jasno.. ako mi nije nista, ne boli, ne povracan… kad ce to pocet… kako.. kako cu znat… mogla san jos jednu kavu popit.. mozda me puste doma…….
Onda je dosa neki likar, pogleda, pita jeli boli. Ja san rekla – ne. Pa je on zakljucija da bi me bas tribalo bolit i samo sta nisan….
pa su me odveli,( jerbo da je vrime i brzo ce to) u radaonu, opet me cinili penjat se na krevet i taman kad san tila zvat onoga likara, da mu recen da cu ja doc drugi put, jer da su nesto falili.. prisice me bol ..
U meduvremenu, i livo i desno, cula san razne zvukove, koji su mogli bit ka beksaundi iz nikog hickokovg filma… nike bestimje, za koje bi ste se zakleli da ih zenska usta nikad nece izgovorit… neke druge glasove, sta su se derali na ove prve glasove, da neka se se ne deru… da posli je… nema kajanja… rasiri, tiskaj, guraj, sad……………. na jedan cas nisan bila sigurna jesn li pogodila zgradu, da nisan zalutala u kazin…
A onda me opet prisiklo… pa se bol iz- prisiklo me - stopila u jednu stalnu bol… usta su mi bila suva, parilo mi se izgorit cu.
Vani je nestalo svitla, dan je curija kraju.. polako… mene je bolilo… jako … a onda sam osjetila kako se dilim na pola i taman je jedna babica prolazila pa san je zazvala, onako suhih usta tihim nekim glasom koji nism bas poznala… mahnila je rukon u prisi i samo se na cas okrenila…i zaurlala
- doktore,doktore… glava je vanka… pa je odjednom nasta rusvaj i pusti judi u bilo, sjatili se oko mene, te disi te ne disi , guraj, nemoj…. Disinedisiajdejosjedanput……..

….. onda je svemir zatreperio. Jedna je zvijezda zasijala na, od sumraka, pomilovanom nebu.. toplo je malo tijelo dotako moje. U tom je trenu sve stalo i sve je pocelo. U mene je usao miris koji nikada do tada nisam osjetila, miris ljubavi, beskonacne, bezvremenske…poslije su rekli da sam umislila, ali ja znam, na tvom malom licu, u uglu usana snivao je osmjeh…..
Danas si diplomirala. Ove su moje suze, sretne suze. I zabrinute suze, i suzne suze. Jedan je krug zatvoren. Jedna stranica ispisana. Jos jedan osmjeh dodan u moj album sjecanja. Knijga zivota,ima jos bezbroj cistih stranica, koje se tek imaju ispisati.
Meni ce uvijek zamirisati, uvijek i ponovo, na ono vece kada sam prvi put, u uglu usana,svoje malene djevojcice, vidjela osmjeh kako sniva…

„mi zivimo u kruzima koji se sire…..“
( Jedan krug danas zatvaramo, otvarajuci novi , nepoznati… istom snagom i ljubavlju vodeni kao i onda na samom pocetku stvaranja nasih krugova….)

10.11.2011. u 17:01 • 7 KomentaraPrint#

utorak, 06.09.2011.

Tražeći posal ( ili kako ti geni mogu upropastit život)



Od kad san zatvorila butigu i upisala se u evropske veće dužnike ( Grčka, Španjolska i ja), prvo sam neko vrime provela u „induciranoj komi“ - stvarnost nije imala pristup mome mozgu. Posli malo vrimena uključila sam botun za snove.
Virujte mi, kad bi postojalo koje radno misto za prodavat ideje i snove ja bi oma mogla sist na misto doživotnog generalnog i firma bi potukla sve rekorde na svim svitskim burzama. Kad bi mogla ostvarit ikoji od tih snova, koje uzgajam u sebi, ja bi bila bezobrazno bogata gospoja, u najlipšim godinama.
U međuvrimenu, podsvijest je činila svoje. Slala je molbe, na sva moguća i nemoguća otvorena radna mista. I na neka neotvorena. Osim nekoliko sasvim neuračunljivih odgovora, niti jedan pravi, onaj koji bi mi ponudija posal, a ne monade, nije stiza.
Polako i moja se svijest uključila u akciju, i počela sam pomno pratit natječaje, a u međuvremenu molila boga da kogod kupi pitar, da osim lajkova na onoj lipoj stranici s pitarima osvane i koja ponuda…. Mislin, kvragu sve, ne sta su moji, ali ti pitari miritaju bit poklon kojoj priji, za rođendan, za godišnjicu…. Nista! Ni od pitara, ni od posla.
Ima jedno žensko prokletstvo, makar je u mene tako, a znan i puno prija koje su se susrele s istin – kad nas život zavida mi se uvučemo u se i ne znamo više ni disat kako triba, i sve nan postane teško i lino … samo bi sidile i patile nad svojom groznom sudbinom i triba nam vrimena da se trgnemo i krenemo u rat za povratak u život.
Tako san ja sidila na katrigu, pogleda(neizbježno) uperenog u radni stol, odnosno misto di bi on triba bit, ispod gomile stvari koje su ga prikrile, a koje san dovukla doma iz bivše butige.
Soba od Male parila je ka da je atomska pala u nju, pa san zatvorila vrata…..
Sila san na balkon, koji san svečano proglasila ateljeon na otvorenom i krenila slagat kamenčiće…. To je bilo jedino vrime u dvadest i četri ure kad mi u glavi nije bila buka. A pitari su se gomilali.
Svako malo otvorila bi oni portal za posal, napisala koju molbu… i sanjala … o kamenoj kući na Kamešnici, o malom restoranu za dvoje, o tržnici u plasteniku………. … o glupostima koje mi drže glavu iznad vode…
Sve dok jedan dan nisan u sandučiću gmejla našla poruku – morete li doć na razgovor sutra u 10…. Da mogu li … cili san ti dan bila u oblacima. Ujutro san se u šest digla , ošurgala neuspješne misece sa sebe, cupkala nogon dok se On sprema, ka da nigdi nije priša, puten do Splita brbljala i zamišljala kako izgleda to misto di cu radit……
Malu kuzinu u kojoj ću moć organizirat lipi posal, zadivit poslodavce svojom genijalnošču u kužiniJ, lipo radno vrime, plaću s kojon ću konačno počet vračat i plaćat…. Život is koming bekJ
Skalama do ureda počela me vatat panika – mramor, uglancano drvo, nigdi ni trun prašine, na jedna staklena vrata moj široki odraz bez ijedne mače… i onda …. Kužina se, zaboravili su to napisat, nalazi na brodu … osin šta neman matrikulu i nijedan brevet ( dobro , znan ankorat i lovit lignje s krme) nekako mi se pari da sad, u ove godine, nisan spremna ic na brod i godinu dana navigat….
Pa san se zafalila i isla ća. Srićon imala san još obaveza, pa san razmišljanje i depru, ostavila za malo posli … Na po puta zazvoni mi mobitel, zovu me nazad, da će mi ponudit nešto drugo… a šta da van rečen…. I ponude mi posal.
Tribalo je čistit i održavat jednu jahtu. Peglat i prat. Kuvat i posluživat. Dovest i odvest ljude sa i na nike sastanke… vratit se na brod sve poredit …. Malo me uvatila panika od količine posla ali kvragu sve… posal mi triba! Pitaju da mogu li ja to, kažen – mogu.
Od kad do kad se radi, kažu - pa…od 7, triba spremit doručak, poslužit i pribacit jude…
Ok, a do kad ?
Pa………. U međuvrimenu će te se vratit na jahtu, očistit, luštrat srebro, usisat, ponistre oprat, kabine sredit, stavit robu oprat, osušit, ispeglat…. A posli triba ljude vratit na brod…
U sedan!
Malo me štreclo. Od sedan do sedan.
A šta sad, sidin doma od 0 do 24, ajmo radit.

Dogovorimo se sutra za poć vidit di je to i da mi objasni šta i kako ....oko 8 uri.
Ujutro, zadovoljna šta okrićen novi list, dignen se u šest, odveden Njega do škvera, cmok cmok… iman još uru vrimena, pa sidnen popit kavu. Iman par kuna sitnoga i lipo jutro. Sritnica.
Oko osan i po zazvoni mi mobitel – triba nešto obavit, pa odvest pasa pišat, pa još nike stvari sredit i neće stić pri deset uri.
Ok. Mislin, ajde nije smak svita, dug je dan. Poć ću doma, zalit cviće. Vidimo se u deset isprid velebne firme.
Zalila cviće, pustila zrak u stan, pofalila se prijatejici kako san dobila posal. Ona nešto ronja na plaču i količinu posla, ali ja znan da mi to triba.
U deset se montiran isprid firme. Ljubazni portir pročakula s menon dvi tri… i čekan…
Oko deset i po mi znoj cidi niz leđa i ubila bi za čašu vode, ali ne bi tila smetat, pa mučin…
I tako evo, samo šta nismo krenili.
Oko jedanajest me vata debuleca. Ljubazni portir mi govori, evo brzo će, nešto su se malo zadržali. Pa dobro mislin, neš ti uru vrimena. Oko jedanajest i po nasmješeni poslodavci stižu, kažu nešto kao - aaaaaa tu ste , evo sad ćemo do broda pa ću van pokazat sve…
Nešto prije podne krećemo razdragano u nove radne pobjede J
Jahta na koju smo kročili je ploveći hotelić sa sedansto i pet zvjezdica. Do tri, prošli smo svaki kantun koji bi tribalo uredit i posli održavat, sva pravila ponašanja… sve.
Moran van priznat, osin zadovoljstva šta ću dobit posal, u isto vrime, u meni je rasla panika. Oću li ja to moć oću li znat, ajme ako šta zabrljan, ajme od kad nisan engleski progovorila ajme…
Ali oni gušt od pomisli na plaču gura me naprid, pa zanemarin i to šta san odgovor za osan uri, dočekala u podne- more se svakome dogodit.
U ponediljak u osan osan i po, još će mi točno javit, odvest će me na brod i ja ću počet svoj novi posla. Dan prvi mog novog početka. J

U ponediljak u sedan, On me ostavija popit kavu i čekat osan uri.
Minut mi je odavde do firme, a kako su mi se zaboravili javit, jeli u osan ili osan i po, računan bolje mi je doć u osan, pa malo pričekat…

Nervozna i da nedaj bože ne okasnin.
U osan manje deset sila san na zidić i vrtila po glavi kako ću i kojin redon krenit s poslon… pari mi se da ću lipo sve organizirat, toliko san puta sve prošla u glavi da mislin da nema straja da ću šta zeznit.

Oko osan i po, ljubazni portir je prokomentira masline, cviće i vrime… jugo je i sparno …

Devet manje dvadeset… jeli se samo meni čini ili je vrime nekako usporilo … ka da se jedva miće. Gledan mobitel. Biće mi baterija ne radi… pa di baš sad, judi su me sigurno zvali da mi reću da malo kasne …ljubaznost se računa. Hm… baterija je ok, poziva nema.

Devet manje kvarat. … možda san nešto krivo razumila. Eto kad san zamantana.
Ljubazni portir, sumnjičavo me pogleda i pita – a jeste li se vi za danas dogovorili?
Bogami ne znan ni ja .

Ali u meni se nešto čudno dešava.
Pokušavan pripoznat tu navalu osjećaja iza oduševljenja novin statuson ponovo- zaposlene rvatice. Mislin da mi se ne sviđa to šta vidin, ka da me bis vata….
Pokušavan se koncentrirat i još jedan put u glavi prolazin, kužinu, gambužu, kabine…..

Devet manje pet.
Ovi dim šta se vidi , to mi para izlazi na uši, ka espres lonac san …
Gledan mobitel, gledan ljubaznog portira koji pokazuje prve znakove nervoze…

Devet uri !
Korakon, kojin je sigurno, ona moja davna rođakinja, grofica od nečega, prolazila stazama svoga vrtla, ka da mi doma ništa ne fali i svi računi su mi plaćeni, prošetan do porte.
Ljubazni portir otvori usta, ka da će nešto reć.
Tresnen onin skriptama, šta san ih dobila za pročitat, zafalin se na ljubaznosti.
Navala suza stvorila je buku u mojoj glavi i jedva san čula kako govori
- ajme skužajte, evo sad će neko doć po vas….
- Sad … sad me mogu samo odvest doma, ali ne triba fala prošetet ću. - procidila san.
Uspila san to izgovorit pri navale plača, okrenila se i zaprašila put doma.
Cilin puten san se žderala šta san rođena s greškon ponosa ugrađenon u gene, šta ne znan bit dobar i poslušan pas…šta …
Triba mi posal . ali triba mi i ljudsko dostojanstvo, ona zadnja nit šta nas čini judima, čak i onda kad grcamo u problemima i spremni smo na dvanaest satno radno vrime, na puno posla, na malu plaču….

Ali rič… ona obična rič, koja te još čini čovikom … e bez nje ne znan i neću!

06.09.2011. u 16:29 • 17 KomentaraPrint#

utorak, 19.07.2011.

Proročanstvo



Kad san bila mala, vodila me stara u Bugarsku, upoznat babu. To kako je baba završila u Bugarsku, duga je i malo čudna priča, pa neću sad o tome. Moja baba Pravda ( ajmo, ne se smijat), živila je sama u jednom, kako ga je ona zvala, apartmanu sa dvi sobe. Za doček nam skuhala juhu od domače kokoši i napravila kolač, a ja tada nisam znala da je za tu kokoš ,možda morala ubit koga… mislim da ipak nije, jer su posli još dolazila pisma i kartoline iz bugarske… Njena je mater, a moja prababa, koju smo svi zvali – baba Frane( i nikad mi nije bilo jasno šta se koga boga , svi smijulje kad bi ja rekla „baba Frane“ dok me jedan nije pita- pa dobro jeli ti to baba ili dida?) toga se sičan, bila ljuta na nju i malo je spominjala, osim kad bi tako došla kartolina, pa bi priko volje rekla - pisala je Pravda, dobro je, svi su živi, nema ništa nova. I to bi bilo sve. Posli bi satima sidila u onu katrigu za ljuljanje i mučala. Moja baba Frane bila je, ka i većina žena iz tog vrimena , „samoodrživa“. Sve je znala, kuvat, prat, skinit fibru, nacipat drva za pod veliki kotal u kojem je kuvala robu ( nikad posli nisam vidila tako bile lancune ), posadit cviće u ružne lonce, koji bi posli izgledali ka malo umjetničko djelo, lovit ribu, minjat žarulje, uzidat novi ve-ce, šit ( govorili su da je po mista oblačila, za rata, kad bi amerikanci donili padobranska platna, a ona činila od toga kreacije za ić na bale)…..Kad san materi upropastila prve zavjese pokušavajući sašit veštu, rekla je (nakon šta se malo smirila) da san ista baba Frane. A meni je to nekako bilo lipo čut. I posli kad san joj prikrojila jednu taljansku boršu, nakon šta je popila par apaurina, rekla je – gospeti mala, ista si baba Frane… ja san uvik nekako mislila da je to dobro. Jer baba je ostala sama s nekoliko dice i kroz život se probijala radeći sve i svašta. Nekako san uvik , kad bi mi bilo grubo u životu, mislila – ako je mogla moja baba Frane, valjda ću moć i ja, pa svi su govorili da san ista ona. I posli mi je život često zna pokazat kako su te nasljeđene vještine važne za preživljavanje, minjala sam osigurače, pituravala stan, popravljala auto, skidala fibru , izmišljala ručak kombinirajuči prazni takujin s ostacima iz frižidera……….. i uvik je nekako bilo u svemu tome i smija i lude ekipe koja je znala razbit sivilo, uletit u pravi momenat….. Sad su neka druga vremena.
Ja san neka druga.
Niki dan sam dobila odgovor na jednu molbu za posal i covik je lipo napisa – blablabla i molimo sve koji nisu poslali fotografiju da je pošalju šta prije????????????????
Posal mi triba. Hitno.
Pa san napisala – mislim da niste dobro pročitali moju molbu, di van lipo piše da iman četrdesetiosan godina, ostala bez butige nema dugo, pa san malo u stresu i ne izgledan baš najbolje. Ne znan koliki van je inbox, pa van ne bi tila poslat sliju, jer ne stanen cila u manje od jednog GB. Hvala.
Ovo kako je krenilo, ja nekako mislim da nemam baš velike šanse za naći posal. Pa sve mislin bili mogla nešto sama radit, ali sve ono šta je baba Frane radila i ja nosim u sebi, ka sjećanja predaka, više ne vridi ništa….i onda se sitn !
To kad me mater vodila upoznat babu u Bugarsku, moja je baba (komunjara, i tamo je to bilo za završit u pržun !), vodila nas u jedne gatare, koja je onda svašta govorila mojoj materi, pa su posli cilu veče doma prepričavale i nešto šaputale i kikotale se. Ne znam šta je sve napričala (bilo mi je dosadno i jedva san čekala da se vratimo u ulicu, di je iza kuće bija jedan smišni mali Bugar…..) ali zapamtila san jedno. Dok san ja sidila i vrpoljila se, ta je najbolja gatara u cilu Sofiju pogledala u mene i rekla babi – uuu ova će van mala imat težak život, gori, doli…ka roman…. A kad bude starija,ono u neke godine, biće van puno bogata !!!!!
Tamo oko trideset i pete, mislila san da san ostarila dovoljno, pogotovo šta mi je to bija neki period kad san stvarno imala….posli se pokazalo da to nije to. To je jos bilo ono – gori doli…
E sad mi se stvarno čini da san dovoljno ostarila i ušla u neke godine. Pa sad svaki dan čekam da se jedno jutro probudim i jednostavno – buden bogata. Jer ako nikome ne moš virovat, valjda moš jednoj - bugarskoj gatari .

19.07.2011. u 18:18 • 25 KomentaraPrint#

četvrtak, 14.07.2011.

Garant je do mene

S plaže san otišla popit kavu od deset kuna, s pogledon na jos malo mora, i nisan primjetila neku razliku, od one niki dan, od sedan kuna. Prošla priko pazariča, doteglila lubenicu, i zaključila da sto posto mora bit da je do mene. Da baš svaki put naletin na neke karačone i luđake, ja ovako mirna i stentana – biće da privlaćin nike sile….

Ma evo ukratko ću van reć - jučer sam s mora, neuspjeli pokušaj da se okupam, otišla na policijsku, vratit jedne tablice, jednog auta, koje je počelo propadati kad i moj poslić… ispred parkinga znak – „ samo za vozila…..“, pa sam išla na parkiralište iza, i naravno platila pet kuna. Od uvik iman neku averziju na redove, čekanje, gužvu, a bogami i našu totalnu nekulturu. Svaki put kad mi se neko zalipi uz leđa dok na šalteru ispisujem ili plaćam niku opomenu, ja dobijen mali nervni napad i redovito se posvađan sa svima. Uglavnon ja počnem blago i ponudin očale dotičnoj osobi, jer prvo pretpostavin, da more bit da ne vidi di je ona žuta crta, ali kako se uvik naroguše na tu moju ljubaznu ponudu da in prosvitlin pamet, onda in prifino provan objasnit, da je ta crta tu iz nekog jebenog razloga, a jedan od njih je i zašita mog integriteta i privatnosti i da ako baš oče vidit šta pise na mome računu da možda ne bi bilo loše i da ga plate………..

Ali ima još nešto, šta me totalno izbaci iz takta ( a inače san vrlo taktična osoba op.ur.).

Kad čekan, prilično strpljivo,( i samo oni koji me dobro znaju, mogu po mom lupkanju nogom i bisnom pogledavanju prema službenici zaključit da mi je priša ), a u potiljku osjetin znak upozorenja i u salu uđe neki pametnjaković, koji na razne furbaste načine misli proć sve nas i ka fol – samo ću nešto pitat - opravi posal, dok mi ka pizde stojimo u redu i gledamo kako sa kurbinskim osmjehon na licu ide ća. E tu ja, inače mirna i staložena podivljan i obično bude neka manja barufa, ali bitno je da se najčešće to završi kako i triba i persona non grata, stane di joj je i misto, na kraj reda, Uglavnom, već ima nekih butiga, banaka i (naročito) državnih institucija di stoji upozorenje, da ako me primjete da ulazin stave sve službe u stanje pripravnosti. Šta mislin da in je skroz bezveze.

E tako san juče otišla u policijsku, i pristojno uzela broj, bacila oko u salu sa šalterima i kako se većina normalnog svita kupala, gužve nije bilo i ja san stentano i nonšalantno stala uz oni zidić i čekala da zazvonca oni displej s brojen. Bila je to jedna iznimno ok situacija. Isprid mene je bilja samo jedan par, on je lipo otiša po taksene ona stala i ispunjavala one formulare i sve je bilo pod kontrolon. Onda mi je zazujalo u potiljku. Vrata su se traskon otvorila, na vratima, u oblaku dima od przine s parkiralista, sta je jedan problematičan lik. Ispod sunčanih cvika oči su mu brzo skenirale situaciju, a ruka lagano treskala fasciklon o bedro.Ja san počela cupkat livon nogon. On se je naslonija na šalter i nehajno krenija vadit papire iz fescikle i blagin - kovasjebe pokreton, učinija jos jedan korak. Ja san blago pitala- aaaa , a koji vi ono broj imate? Okrenija se brzinon munje i prostrilija me pogledon, pa procidija – samo ću nešto pita.

Aaaa. Biće mi s brojevima čekamo psihijatra?

Papiri su već bili u rukama revne službenice, koja me priko oka pogledala i rekla – još samo ovi gospdin, pa ja iden na pauzu.

Onda san ja popizdila…………………………….



Posli san sila u svoj, na parkiralištu za pet kuna ura bez trunke lada, sprženi auto i išla svojoj kući.

Ali nisan van to tila reč. Danas san se išla okupat. Lipo san se uputila tamo di san godinama prije znala ić, kad bi se tako na brzinu išla točnit i jutro je baš bilo lipo i ja sva sritna.

( Ostali detalji oko tog mog toćavanja, predmet su druge rasprave.) taman san se smistila na sunce osušit, kad je mir razbila dreka i urlanje - jednog dičijeg glasa, jednog muškog izbezumjenog i ka beksaund lajanje maloga pasa, vrste – nabaterijeodvoltaipo.

Kako san ja bila niže, doli na maloj plaži, cili mi je događaj bija sakriven oku, ali između drečanja uspila san razabrat da je pas ugriza maloga, ili ga krenija ugrist, did je iša pasa cipnit nogon, vlasnica o pasa je počela urlat na dida, did na pasa i na nju, mali je reva na sav glas, did je trča u auto po prvu pomoć, pa opet nazad, njoj se napit krvi i „ubiču ti toga pizdolisca“, ona je vikala da neka se on ne dere na nju i da će mu zvat policiju… mali je svatija da mu nije ništa i presta urlat i sa zidica pratija dida kako trči okolo i derna se ……neka ekipa slavonaca iz kombija, šta ljetuju na paži, izmilila je vani vidit pitome Splićane, baba se pojavila u kadru sa još jednin unukon, manijn, koji se odozgo ita stinicama u mome pravcu…pa mi je počela šapjat kako je ona mala koza i da šta ima vodi pizdolisca na more….

Onda san ja popizdila…………………………….

14.07.2011. u 14:34 • 13 KomentaraPrint#

četvrtak, 16.06.2011.

pogled na "renesansa" blog

DEBELE SU S VENERE, A MRŠAVE SA ZEMLJE ???




„Pojest ću sve kolačiće
Postat ću debela
Sve djevojke
Neće biti slatke kao ja…“

Otvorila sam blog - renesansa iz nekoliko razloga:
1) Bog je prvo sebi stvorio bradu- tako kažu.
Ponovo sam na mukama skidanja viška kila. Svi koji imaju taj problem, znaju kako je ta bitka teška, koliko je padova i ponovnih podizanja nekad potrebno… kako se gomilaju nezadovoljstva… kako je gotovo nemoguće, nekom ko taj problem nema, objasniti, da nekad nije dovoljna želja… puno više treba da bi se bitka sa (ili protiv kilograma dobila) … a i tada…. Rat nije gotov!
Ja se nadam da ću pišući, pomoći sebi. Možda mi se pridruži još poneka žena, djevojka, s istim problemom… Možda dijeleći našu „nevolju“, kroz priču i druženje, a nadam se i dosta dobrog humora, lakše ostvarimo poneki uspjeh.

2) Bijes i nemoć koja me obuzme kad shvatim da bi morala u kupovinu odjeće.
Želim progovoriti o nepravdi na koju su, čini se, imuni svi koji bi mogli učiniti da se nešto promjeni. O nemogućnosti da pronađem komad robe, u koji mogu uskočiti, a da nije crne, smeđe ili modre boje ( ili ne daj bože predimenzioniranih crvenih makova). Da nije klasičan, da u tom komadu robe neću izgledati kao snaša ili starodalmatinska težakinja….
I o tom kako me jeza hvata od pomisli na sve one slatkice, male prodavačice, sa makar dva-tri kila manjka na kostima, koje me svaki put natjeraju da se gotovo rasplačem, pred njihovim prezrivim pogledom. A pri tom zanemare čak i činjenicu, da su one tu radi mene, a o osobnoj kulturi da i ne govorimo….. (često kući odem neobavljene kupovine)

3) Strah kada pokušavam zamisliti slijedeći razgovor za posao, jer uglavnom, posao je rezerviran za mršave. Kao da biti mršav podrazumijeva više pameti, znanja, sposobnosti…
I pri tom, ne mislim na posao manekenke, mada bi i o tom imala nešto reći… Kao da postoji formula po kojoj je „manje kila jednako više mozga“.

4) Sve ostale sitnice, koje nas stavljaju na neko drugo mjesto, a o kojima svi šute. O kojima treba progovoriti. Boriti se za dostojanstvo, ne stigmatiziranje.

Ne želim pri tom zanemariti opasnosti koje debljina donosi, probleme koji su realni i radi kojih bi trebalo poraditi na dovođenju sebe ili se u nekakvu vlastitu ravnotežu, potruditi se postati i ostati zdraviji, pokretljiviji, na koncu – zadovoljniji.
N e navijam za debljinu, navijam za mjeru, u svijetom raširenoj potrebi da žene budu kosturi, na rubu gladi, prema kojima su sve druge žene čudovišta, koje treba sakriti od očiju svijeta.







101 (ne)uspješna dijeta
četvrtak, 09.06.2011.

RELATIVNO ( da sam se rodila u vrijeme renesanse?)


Jedan je, jako pametan čovjek, rekao da je sve relativno. Tako sam i ja - relativna. Kad sam bila mlada, izgledala sam kao “milijun dolara“, ali to, naravno, ne znači, da sam mogla ikada, niti slučajno, dospjeti na stranice nekog časopisa, ili ne daj bože nositi neku reviju…(en da sam imala ikada želju).Kod nas se kaže da sam imala „metar i lamicu“, Odnosno visoka sam 159 cm, što znači da mi je falilo barem 15-ak centimetara, da bi bila „normalne visine“. Bila sam teška 60 do 65 kilograma, kako kada. To se, naravno, kosilo sa svim „zakonima“, sa svakom tablicom, koja je precizno govorila o tom kako izračunati idealnu težinu.
I po svakom izračunu, ja sam bila - debela. Ma dobro, ne baš debela, ali trebala sam skinuti 10- ak kila, a to, vjerujte mi, nije bilo moguće, osim u slučaju gadne bolesti… U ovom mom, ludom, gradu stalno su me bombardirali komentarima i ja sam stekla naviku da brzam ulicama i to spuštene glave gledajući u pod, pokušavajući ne vidjeti i ne čuti nikoga. Bila sam nesretna i nezadovoljna, i stalno se mučila što nisam malo viša, malo mršavija….. I naravno, zbog tog mog stava, proglašena sam za „ledenu kraljicu“, prepotentnu i hladnu, a sve u meni, vrištalo je od nezadovoljstva i raznih kompleksa.puno je vremena prošlo, dok sam shvatila da su me gledali lijepo i da sam im bila baš nekako draga.
Još kasnije, srela sam se na internetu, sa jednim momkom koji je živio u našoj ulici, a poslije otišao u daleki svijet i konačno se zaustavio u Australiji, te tamo ostao živjeti. Nakon par rečenica, pitao me: - jesi li ti ona plava, mala , koja je živjela tamo, znaš …. Tada smo svi sjedili u parku na klupi i čekali kad ćeš proći, a svima nam je bilo neugodno prići ti, pa so dobacivali… u grupi smo bili jači, a ti si izgledala nedodirljiva, nekako odrasla i puna sebe… čitava je ulica bila zaljubljena u tebe. Ironija?
Sjetim se sebe, kako sam sa sramom i samo kad sam baš morala, prolazila tuda i molila boga da nikog nema u parku. Kako sam bila nesretna zbog njihovih dobacivanja… i kako se nisam uklapala niti u jednu tablicu (visina puta težina kroz ručak plus korijen iz ljeta osamdesetih…) ma koliko se trudila.
Relativno je i još nešto – da sam se kojim slučajem, rodila u doba renesanse, sigurno se ne bi tako osjećala čitavu moju mladost.
Bila bi možda top manekenka, možda Goyina muza, kraljica raskošnih balova…..
I sigurno, kada bi išla u kupovinu, po haljinu, ne bi me „po svim tablicama savršena prodavačica“ odmjerila od glave do pete, s podsmjehom , izgovarajući ono: - tu veličinu ne držimo. Nego bi me dočekala radosno pozdravljajući i s vrata već, nudeći najbolje haljine, ogrtače i korzete koje ima, svih boja i veličina i još bi možda udijelila neki kompliment, diveći se mojim oblinama…..
Ma, samo sam htjela reći – tablice, naslovnice, saloni, razne kreme i kremice za skidanje celulita i masnoća, sve što vas hoće „urediti“ da ne daj bože u ljeto ne uđete s kojim kilom viska, skrojeni su po nečijoj bolesnoj ideji kako je samo mršavo i ultra mršavo, dobro i zdravo. Jedino dobro. Normalno.
Po toj njihovoj tablici i normama, bit će te društeveno prihvaćeni samo ako skinete sa sebe taj zamišljeni višak. Inače – zaboravite.
Zaboravite društveni život, pomirite se sa stalnim podsmjehom, prigovaranjima, podbadanjima, izrugivanjima…. Jer sigurno će te biti bolja žena- ako izgledate kao s naslovnice nekog elitnog časopisa…
Detalji tipa – jeste li dobar čovjek, znate li svoj posao, da li ste dobar prijatelj, znate li malenoj skinuti temperaturu i tješiti je danima kad krenu prvi ljubavni problemi, skuhati dragome najdraže jelo, smijati se njegovim šalama, raditi puno radno vrijeme, a onda kod kuće sve počistiti, opeglati , odlično se seksati……
sve to ne znači ništa, ako imate višak kila!
09.06.2011. u 20:48 • 0 Komentara • Print • #

utorak, 07.06.2011.


16.06.2011. u 13:02 • 27 KomentaraPrint#

ponedjeljak, 13.06.2011.

SUŠARA


On je još bija u ogradi (skupja s nekin grane za komin) kad san došla, pa san kola fjaka, raspremila ono par stvari šta san donila i izašla na teracu vidit kako mi cviće. Jasmin se rascvita i cila teraca vonja, vrisak jos nije za procvitat, ali se zelene one njegove sitne iglice listići, lavanda zaplavila kantun, čuvarkuća buja… donija mi je niki dan s Kamešnice niko malo sitno plavo cviće pa ga je posadija u dva pitara, sad triba čekat oče li se primit….



Poslin smo išli na „zelenjike“ iliti ga soparnik.



Tamo iza kumove kuće je sušara, di se u zimu čine suđuci, i ostale delicije, pa vise s onih starih greda i sve vonja na suvo meso. Tu san prvi put u životu, pri par godina vidila ,a bogami i priudarila punit kobase, pa smo se poslin falili da su naše najlipše u cilon mistu ( ka i naša orahovica, normalno)… Od svih restorana na svitu, ta mi je sušara najdraža, na kominu se loži vatra, na stolu miša tisto i riže blitva… kad se sve baci na vrili matun i pospe onin žaron, pa to triba privrtat i mavat… niko te gušte ne može platit



A kad je ispečen, pa ga se ono namaže ujen i pospe češnjakon, svi gušti na svitu su tu…



.. vani isprid vrata, je mala ograda za lovačkoga pasa, kojega pokušavan slikat, ali on se ne da i kad god mislin evo sad ću uspit, on učini niki škerac i na slici ostane samo mača..



Dok se čini vatra i sprema, triba namočit grlo pa se popije domačega vina, krenu smišne priče i veće se razvuče u smij i lipotu…

Koji put kad dođemo doma, soba se čudno ponaša… vrti se u nekin kruzima, ka ona poznata pisma… ali ja je privarin, brzo zaspin i ujutro je soba opet ok J)

13.06.2011. u 20:53 • 10 KomentaraPrint#

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.



< lipanj, 2012  
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30  

Lipanj 2012 (2)
Siječanj 2012 (1)
Prosinac 2011 (1)
Studeni 2011 (1)
Rujan 2011 (1)
Srpanj 2011 (2)
Lipanj 2011 (4)
Travanj 2011 (8)
Ožujak 2011 (2)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv


Komentari da/ne?

Opis bloga










mastaonica praznilica punilica
svasta sto mi na um padne
nekad ozbiljno, nekad tuzno
nekad veselo i smijesno....
svi su dobrodosli
na moj kantun maste i rici

:

ovim blogom treba prosetati :)
Filzkunst Blog



iznenadujuce dobar blog
istine i lazi o hrani

ljepota postojanja








uvik s guštom prošetam ovda

marcelina
carla
........................





Blogeri BlogRoll