zao mi je sto ti ne pisem cesce.
jer ti to zasluzujes.
ipak, zivot nas nosi.
obaveze zovu, rasporedi se gomilaju, ah te aktivnosti.
voleo bih da sam bogat, recimo.
tada ne bih morao da radim.
vec bih po ceo dan mislio, spavao, citao, pisao, slusao muziku, trazio po internetu zanimljive ljude, tekstove, analize, komentare i clanke.
bio bi to DIVAN ispunjen burzujski zivot.
a nakon toga bismo imali niz prica, romana i scenarija koja bih napisao.
pomahnitao sam, ali ti, mislim da ne gresim, razumes moje bunilo.
naposletku, ti me volis.
kao bice, mislim.
tesko mi je, ipak idem dalje.
snaga u meni je nemerljiva i jaci sam od bilo koga koga poznajem.
zapalicu svet mojim idejama. to znam.
sada se odmaram. jako sam se trosio.
odmaram se da osvojim svet.
ne volim nikoga, mada volim sve. sve vas.
sve svoje poznanike, nekad zvane prijatelje, sve svoje ljubavi, sve svoje mrznje. svakog volim.
ali sebe najvise.
sebi za dobro hitam napred, jer ima snage u grudima, toliko da se srusi svet.
i ponovo izgradi.
ova me muzika iz tog predivnog filma 'izgubljeno u prevodu' opcinjava, ti talasi koji sume, okean je divna stvar, mada ga nisam, niti cu, ikada video.
ustvari - hocu. videcu okean.
ako nista, a ono ako budem isao preko crkve na docek nove godine u lisabon, recimo.
nije losa ta crkva.
tad mladez moze videt sveta.
pa i ostati u istom.
ako je pametna.
a posto nije, onda se vraca u svoje bedne sorove i ljubi svoje uske sokake, kao najmilije i jedine avenije, iako one to nisu.
to je zato jer su bedni.
"moja kucica, moja slobodica."
a kucica je svaka stambena jedinica koja ima krov u kojoj se ti nalazis.
pa makar bila i pokraj okeana.
u velikoj sam dilemi. i ne samo to.
na zivotnoj raskrsnici.
toliko divnih stambenih jedinica, ali i cetvrti, diljem ovog malog plavozelenog planeta, a mi se gurkamo oko jednog ratka, recimo, mladica.
zamisli.
pa kako ces, pitam ja sebe, ikada napisati film, ako si tako mali.
tako mali, kao miso, recimo, kovac.
hoces kao on pevati jeftine ljubice i biti, isto kao on, recimo, zauvek nesrecan i glup?
e, pa neces.
neces, jer ti nisi, kako rece matija, valjda, beckovic, vise mali.
nema nikog da ti greje supu i kupi kaladont, zimske carape i cediljku za testo.
sve, dakle, moras sam.
i zato je zivot, kako rece emir, varamlise, kusturica, cudo.
jer je tvoj.
i iskljucivo tvoj.
i svaki dan ce biti onakav kakvim ga ti napravis da bude.
jer je sve, slozimo se, stanje uma.
pa ako hoces nesrecu i jad, a ono ti cemeran svaki dan.
zelis li srecu i veselje, ima da prstis od radosti.
i to je to.
ipak, magnolija je, zasto samo ovako skacem s teme na temu, veliki film za moj mali um, veliki i znacajan film i zato svaki dan, kao vernik, pomislim na Istinu koju propagira taj film, a ona kaze - ljubav je u nama. i imamo je svi, bez obzira na sve.
ima je u svima nama, samo ceka da se probudi.
samo treba neko da je probudi.
a onda ona, kao azdaja, dal' dvoglava ili ne, ide i prozdire sve.
sve sto ne valja.
i zato je divna, jer nas lisava efemerija svakodnevlja, o veliki zigmanove, prozivam te, u 3.19h.
ako je probudjena, brane nestaju sve. kao u pesmici prljavog kazalista
(svi smo nekad slusali prljavce, jer su tako pateticno prljavi).