Zamislite ovu scenu: 25.12. određeni lik hoda ulicom, dere se i prostači. A na to reagira jedna žena. Sram vas bilo, blagdan je, a vi ovako prostačite. Kako vas nije sram? Sada je pitanje; sram ga mora biti zato što je blagdan ili zato što prostači? Pokušajte i vi shvatiti da se Isus rodio, živio i umro da bi svakom čovjeku na ovoj zemlji SVAKI DAN bio blagdan! Nije smisao da dva puta godišnje na Božić i Uskrs budemo vjernici, a kasnije možemo nastaviti biti ono što doista jesmo.
Slično vam je i s danom žena. Postojanje posebnog dana za određenu skupinu ljudi ili događaja je za mene besmisleno. Jer za mene je svaki dan; i dan žena, i dan čovjeka, i dan dijeteta. I DAN LJUBAVI. Štednja je jedna vrlina, jedan oblik sposobnosti raspolaganja novcem. Glupo je da postoji dan štednje, kada svaki dan treba biti dan štednje.
Ja volim svoju majku i volim svoju djevojku. Nepostoji veća, manja ili ljepša ljubav, ona je kao svijetlo, to ponavljam, ili je ima ili je nema. Zato ja neshvaćam zašto bi jedan dan u godini (08.03.) ta ljubav trebala biti veća? Ja na Božić nikome nedajem poklone. Moj poklon je da svakome poželim dobro. I da se za to dobro, pomolim. Poklone nedajem ni za Uskrs, ni za Valentinovo, ni za dan žena. Ljudi na ta dane previše očekuju. Jednostavno mi nije fora. Ljepše je djevojci ili majki pokloniti ružu kada se one tomu najmanje nadaju. A ovi svi dani postoje da smire svijest čovjeka. Čemu služi dan mira?
p.s. Nisam ništa pisao dva dana samo kako bi prethodni post bio što aktualniji. Nisam očekivao previše komentara na taj post, toje previše za jednog prosječnog čitača (naknadno sam ga i skratio). Uostalom nikada nije bilo previše onih koji se sa mnom mogu složiti.
Post je objavljen 10.03.2005. u 10:30 sati.