Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/bez-obzira-109

Marketing

Džiju žica

Morala san izać na olujno jugo u pauzi između dvi kiše. To više
nije kiša, to izvire iz zemlje, pada iz svih pravaca, imam osjećaj
da je srce jeseni. Kao velika ljubiteljica kišobrana, uzela sam ga
pod ruku, tek onako, znajući da mi samo kapuljača donekle može
pomoći. Pomoć mi nije tribala u polasku, no, to je manje bitno.

Ulazim u najbliži dućan, tek rijetki kupci raspravljaju, čudom se
čudeć kiši i jugu u studenom. Gospođa mojih godina priča drugoj
o svojoj unučadi. Nisam instalirala prislušne uređaje, jednostavno,
svi koji su bili na pedeset metara udaljenosti mogli su čuti dijalog
u kojemu je ipak nadvladao monolog dotične. Udarila je sve hvale
na račun svoje dice (misleći na unučad dakako), u jednom trenutku
mi se učinilo k'o da sebe slušam. Šta je, je, kad su unučad u pitanju
gubim osjećaj za realnost, iako su to najbolja dica.

"Oni moj stariji je uša' u finale u onoj diciplini džiju žica, kažu mu
treneri da će daleko dogurat. Ja ti to sestro ne mogu gledat, ono kad
ga protivnik opali k'o da je mene udarilo. Svitujen ga neka se čuva
da ne bi božesaćuvaj zaradijo kakvi gadan udarac, a mlado je to, ne
misli vele glavon". Sugovornica ili suslušateljica je u tom izlaganju
pokušala iznit i neka svoja stajališta, motrišta i gledišta, al' uzalud.

Došle smo na blagajnu, izbrojile novčiće od kojih bi prodavačica
mogla dobit 0,000001% plaće, bolje išta nego ništa i krenule u dugu
mokru noć. Ja pod kapuljačom, ona pokušava otvorit kišobran koji je
isti tren napravio salto, ona beštima, vrećice poispadaše, kišobran
stekao noge, a ona klizne na mokro jesenje lišće i tresne svom svojom
površinom ne na zemljicu crnu već na mokri beton. Očito je unuk prenio
neka znanja na baku pa se solidno iskobeljala iz nezavidnog položaja
ležećeg policajca i nastavljajuć sve moguće beštimije bez cenzure
stade skupljat rasuti sadržaj vrećica. Za kišobranom nije trčala, samo
je komentirala: "đavlu ga daj, kineski, ništa to ne valja, ne more ni jednu
kišu s vitron izdurat. Razišle smo se, svaka slijedeć svoj pravac do kuće.

Ulazim na vrata koja sam odmah stavila na duplo kopčanje, to ja iz
predostrožnosti, pogranično smo područje, a svakim danom je nepoznatih
po ulicama sve više. Ža mi je ljudi a još više nas umirovljenika koji baš
ne mogu trčat okolo lovajuć nepoželjne posjetitelje.

Kad smo sili i večerali, nešto razmišljam i naglas misao izreknem: "Sad
mi je jasno da su naša dica od mene naslijedila džiju žicu za glazbu".
Inače se kod nas za neki prirođeni dar zna reći..., "ima žicu za glazbu,
za crtanje, zidanje i sl."

Post je objavljen 12.11.2019. u 19:52 sati.