Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/bez-obzira-109

Marketing

Šta je ko dobijo?

Zabavila san se o sebi pa shodno tomu izgubila svaki
dodir s događanjima u zemlji i u svitu, a mislin da nisan
baš vele propušćala. Proslavila san Dan ženskog svita
u mišanon društvu, tamo di nas većina baš ne voli ić, ali
kase mora ne razmišljaš o tomu da ne voliš, radi na sebi
i oko sebe najbolje šta znadeš, sve van je to život.

Ovo vrime san iskoristila usput za obnavljanje uspomena,
slučajno naletivši na par znanica i znanaca, s kojima me
povezuje uži, rodni zavičaj. Svi smo odokoprilike isti godina,
svi smo skakali po istin stinan, penjali se po iston drveću,
svi smo liti inspektorski tražili vodu po skrivenin kamenican,
a zimi, tražili zaklone od bure i niski temperatura. U snovima
smo tražili neka mista di će nan se životi priko noći prominit,
nabolje, di ćemo spavati u toplin soban i zadaće pisat pod
svitlon koje je suncu ravno, mista koja će nan pružit sve ono
šta nan naše rodno pružilo nije. Neki poput mene su svoja
nadanja iskazivali naglas, dok su drugi, šutili s odobravanjem
ili negodovanjem. Teško je bilo iz te perspektive uočiti neki svit
di je drukčije i lagodnije, otvrdne i dite na tvrdu.

Ja, koja san najviše trabunjala o životu u nekom velikon gradu,
jedina od družine san ostala vjerna kamenitom malom mistu, samo
malo prema istoku. Okolnosti učiniše što srce dičinje nije planiralo,
a ovi moji, dočepaše se gradova, izgradiše živote svaki na svoj način,
a danas, iste brige brinemo i najmanje nan je važno koliko grad u
kojemu živimo ima stanovnika. Svi smo bili suglasni kako je najvažnije
zdravlje i srića naše dice, a svitlost svića i vode imamo dovoljno, oni
u gradu i ja u "polugradu". Šta je ko od nas dobijo i koliko je s tin
zadovoljan teško je utvrdit, sutra nastavljamo sa životnin pričan, pa
bi o tomu moglo biti riči neki drugi put, nakon pauze.




Post je objavljen 11.03.2018. u 15:26 sati.