Otkad sam odlučila da sam u predmenopauzi, a nikako u pauzi- (od čega je to pauza uopće, od života?), dakle u predmenopauzi- ono kad nisi u pauzi nego čekaš na pauzu (od života), a pogotovo i nikako ne trudna, stvari se čine nešto lakše.
Izbezumljena faca Zakonitog i DjetetaJedinoga (koja je odmarširala u sobu i do kraja dana je više nisam vidjela) nije nešto što se da lako opisati, pa ću malo preskočit taj dio.
U tom ženskom zdravlju-časopisu-gdje je sve počelo piše da svakako obavjestim obitelj i sve prijatelje jer je to posebno (valjda neko specijalno izdanje) stanje svakoj ženi.
Neće se valjda zajebavat tek tako po časopisima koji imaju u naslovu zdravlje, pa sam ja nazvala svoju T. i sve joj lipo objasnila.
Moja T. se rasula po zemlji, pa je nakon dva velegrada svojevoljno i svjesno odselila u neku malu pripizdinu gore na sjeveru nam Hrvatske. Ne mislim ja da samo sjever Hrvatske ima svoje pripizdine, nego eto ona je odselila na sjever Hrvatske, u pripizdinu malu.
A gore je tužna i jadna i sva nikakva, sa malom bebom i mužem koji pola dana radi, a i kad ne radi opet nekako radi, pa je uglavnom sama i poprilično usamljena. Naši razgovori su kilometarski odvojeni i kilometarski traju.
Tri sata laprdanja o ničemu i svačemu dok kuhamo ručkove, sređujemo kuće i uspavljujemo bebe, zapravo jednu samo, onu koju ona ima. Ja ne bi bebu. Ne bi više ni jednu bebu osim onih koje viđam u prolazu. Zato sam ja u predmenopauzi, a ne trudna, nikako ne trudna.
Uglavnom, moja T. mi je rekla da nisam baš normalna, a ja sam se skoro i složila s njom.
Ima nešto utješno poznato i blisko u tim našim razgovorima koji ne stanu ni na jednu stranicu, nigdje. Šaka smija, šta god se dešavalo uvijek završi sa šakom smija, pa i sami terabajti prolivenih suza.
Post je objavljen 11.01.2018. u 12:58 sati.