Zašto mi mladi pišemo o nasilju? Zašto novinari pišu o nasilju? Zašto iko pišeo nasilju? Pišemo i tekst padne u zaborav a nasilje se nastavi. Meni je to tužno. Kao da što više pišemo, sve više zaboravljamo. Zaboravljamo prethodna iskustva sa nasiljem i nasilnicima, zaboravljamo obećanja da ćemo riješiti problem, zaboravljamo pomoći jedni drugima. Napišemo novi tekst da bismo zaboravili obećanja data u prethodnom. Napišemo novu Strategiju protiv vršnjačkog nasilja zaboravivši na zaključke koje smo imali u prethodnoj ili na rezultate koje smo obećali postići. Kažu da ljudi pišu da nešto ne bi bilo zaboravljeno. Meni izgleda kao da pišemo da bismo olakšali savjest i nastavili istim putem prekršenih obećanja. Vrtimo se ukrug. Prestat će nasilje, obećamo. Kaznit ćemo počinitelje, obećamo. Riješit ćemo problem, obećamo. Educirat ćemo mlade, obećamo. Nećemo dozvoliti nove slučajeve nasilja, obećamo. I onda sve zaboravimo. Namjerno ili ne, svejedno je. Obećanja ne bismo trebali kršiti a to upirno činimo. Čak se ni ne zabrinemo da ćemo nekome napraviti štetu ako prekršimo obećanje. Eto, zato pišemo. Da savjest olakšamo...
Post je objavljen 11.07.2016. u 09:49 sati.