Nije Stavros,to sam samo ja.
Mislio sam pisat nešto o nogometu,al neda mi se,umoran sam.Ne od nogometa,ne igram ga,a u zadnje vrijeme ni ne gledam baš.
Tv je na programu di je tekma,slušam,drjemam i malo pratim.
Al trudim se ostat budan,borim se.
Možda nije samo umor,možda su to samo postale stvarno sporedne stvari.
Da mi je netko pričao prije samo par godina da ja na dan utakmice uopće neću znati u koliko sati je utakmica,reko bih mu da je lud.
Ili da ne znam koliko tko ima bodova,ili na dan kad je liga prvaka,a ja uopće nisam znao da je utakmica.
Može bit umor,ali kakav?
Sad kad ste vidli da se radi o nogometu,sigurno je već vas puno pobjeglo na neke druge blogove,tak da sad mogu pisat stvarno sve i svašta,Mogu izabrat koju god temu i nitko neće skužit.I bi ,sad bih pisao nešto drugo,zanimljivo,sočno,masno,al umoran sam.
Ako je ipak netko ostao čitat,a i ako nije,ja ću ipak još malo.
Da,htio sam reći da nije to samo umor fizički od posla ili nečega.Čini mi se da je to i od toga što je splasnula euforija.
Ne samo sportska,nego i općenito.Kao da je nestao naboj,gužva,galama,euforija.
Mislim si da možda nije umor samo kod mene,mislim da je više ljudi umorno.
Od čega?
Pa od čega ne!
Prvo od posla(ako netko radi),onda od žutih papirića(dobio sam još jedan jučer,i odustao u pošti jer je bila opet gužva),pa od raznoraznih transakcija u banci(prebacivanja master-tekući,radi minusa i minusetina),pa od zvonjave službenog mobitela,i onda još tekma navečer i Štimčeva taktita.
I onda ti gledaj to.
Možda nije Štimac kriv,niti igrači,možda je to samo to-nema euforije.Sve je splasnulo.
Pa i ugostitelji muku muče,sve je splasnulo,umor,prazne stolice....