Pregled posta

Iz naftalina

šok na šok...izgleda dio drugi i posljednji

krenuh guzicom ka istoku i pomislih kad sam već pod Dravom da odvalim jedan dio pješke, tek toliko da razbistirm glavu u kojoj je vladala prilična zbrka iako ništa pio nisam, pa čak ni onu naručenu kavu koju sam, he he he, ostavil Darkini da plati, mislim valjd bu platil, pa ni pizda. dimom novozapaljene cigarete pokušavao sam prekinuti taj nesretni niz misli koji mi je nabijao po čelu puštajući mi nemir u ruke, pogled, noge. uffffff, uzdahnuh na glas, iz pete izvučem hračka te ga s mislima o njoj zalijepim dosta precizno na nevini kandelaber. moral sam to zbaciti iz sebe.

dok sam lagano šetao nastojao sam da me koji od raštrkane paščadi ne sruši jer gazdama se ionak jebe kaj ti četveronošci glavinjaju i češu se o šetače i najgore od svega, kaj seru po parkovima. oni ionak ne budu stali vu drek. ma neeee! znaju oni di se je njihov fifi sposral u podnevnoj šetnjici. boli njih kardan kaj se ta živinčad naganja bez da gleda ispred sebe. e pa da ne bi bilo nismo htjeli nismo znali ja sam se spustil na dio bliži vodi pa nek samo dojdu slinavci. znam da sam bio u stanju na nekom peseku se iskaliti. a zašto? pa ni on kriv bogec dlakavi što mora čučati u stanu. moja živina je u stanu samo po zasluzi ostatak vremena provodi vani, znam da mu ni baš najbolje, da bi on radije okolo lutao, ali jebiga, trudim se da je čim više vani i to bez sranja po livadama, sere se u boxu! al pusti mo sad džukele, nastavljam dalje uz Drave šum....

kad sam prošao kroz Tvrđu nastavio sam prema mojoj školi i odlučio tamo otići do tramvajske stanice, jer prvo: nis moral platiti kavu, drugo: više mi se ne šeta a busom i ovak ne mogu do doljnjeg grada. nije baš da sam ljubitelj vožnje tramvajem jerbo navik’o sam iz svoga kvarta putovati busom i gotovo. zvadil sam nocve i odma izbrojao potrebnu sumu te taman kad sam se kanio lijeno dovuć k stajalištu začujem drdanje iza sebe što je bio znak da električna beštija pristiže. opa i to dupla primjetih dok me je prestizala. ništ, dah se ja u kas pa ono u trku šacnem da u zadnjim kolima vlada gužva stoga uletim na zadnja vrata prvih kola i to ono u zadnji čas, a kad tamo akcija čađe (kontrolori) u tijeku. prepoznal sam ih po obleki i kapicama. u zadnjem dijelu je bila teta kontrolorka koja ,uočivši da sam uletio me proslijedi onak mrtva ladna do prednjeg dijela. ništa ne sluteći lagano sam se probijao kroz gomilu prema vozaču tramvaja pa čak i pored murijaka prođoh koji je držao odstupnicu naslonjen na srednja vrata, pa pored još jednog kontrolora da bi se konačno dokopao vozača i onak hladno zatražio jednu kartu.
- pa kaj ti ne vidiš?- upita me lik koji je bio naslonjen na ulazna vrata. pretposrtavil sam po arogantnom nastupu da je to jamačno vođa kontrolorske bande te mu hladno odgovorim:
- vidim. zašto?
- pa da vidiš, onda bi mogao pročitati da se u drugim kolima kupuju karte a ne u prvima.- uzvrati on malo glasnijim tonom,
- pa nisam vidio kad sam dotrčao a znate ja se inače vozim više busom tak da nisam znao za...lagano sam trkeljao pokušavajući ga uvesti u genezu problema, i to jelte na fin način objasnit da je posrijedi tek puko nepoznavanja pravila prijevoza tramvajem, no u pola rečenice on me prekine pa nastavi,
-ma nemoj ti meni nisi znao! svi ste vi isti dripci! samo bi se švercali -e sad je već počel glasnije govoriti tako da su se ljudi počeli okretati prema meni, ali nitko ni riječi, da ne bi slučajno još tko uz mene najebo. vidim ja da je ovo krenulo u krivom smjeru pa nastavim milnim i nevinašnim tonom dalje:
-ali gledajte. ja zaista nisam znao za ovaj režim naplate karata, samo sam htio ući u tramvaj i odvesti se u doljnjiku- te nabacim onaj nevini look
-ma nemoj to meni muljat, znaš! šta ćeš ti tu meni lagat! vidi se iz aviona da si se htio švercati- sad je već počeo vikati. ja nisam mogao više zadržati lice dječarca te se namrštim, ispružim prst prema njemu i glasnije mu kažem:
-slušajte! nemojte me optuživati i vikati na mene.-rekoh onak poluglasno i ozbiljno
-šta!!!!-dreknu on, ti ćeš se samnom tako razgovarati balavac jedan! nisam ja s tobom ovce paso! jel jasno!- nastavio je on istim tonom. opa brale, pomislim, kod tebe doma su radili na umijeću razgovora i retoričkim finesama, valjd sa stokom kad tip ima već uigranu konverzaciju kad su slučajevi poput mene u pitanju. jebiga, vidim ja da mu faca vuče malo na svinjsku ali suzdržah se komentara na njegov izgled te umjesto toga izreknem nešto što me nikako nije moglo spasiti od ove situacije, odlučih se za neku "kooperativniju varijantu":
-ne. niste ni mogli jer ja nisam čoban- dovoljno sam to glasno rekao da me je čak i murijak sa srednjih vrata čuo. čađo je sad iznenađen otporom počeo drhtati pa kad je još vidio da se i vozač nasmijao počeo je pucat po šavovima..

i taman dok je zdrhtal, tramvaj je stao na slijedećoj stanici pa on mene primi za nadlakticu kaj nekog kriminalca i ovede me van. a tamo opet isponova dril: o naplati karti o švercanju o državi, školstvu, roditeljima e pa ja ga tu naglo prekinuh jer sam se pobojao da ćemo dogurat do bitke na Sutjesci i hrabrog Save.
-pa ako ne vjerujete evo neka vam kaže vaša kolegica da sam ušao s novcima u rukama s više nego evidentom željom da platim prijevoz- kažem smireno te pokažem rukom prema njoj, no kontrolorka je s pogledom u svoje friško kupljene cipele izustila:
- ništa je nisam vidjela-

e jebem ti kolegijalnost, pa ovo nije ništa drugo doli pljačkanje- rekoh potiho a onda mi je drug organ glasno i svisoka rekao:
-daj ličnu kartu inače ću ti opaliti šamarčinu!-eto ga, samo mi je još falil kreten koji svoj autoritet krpa zderavanjem...ma nek se jebe...privedimo tu farsu kraju

tok trena dok sam vadio kartu i vidio kako mi se pol tramvaja, točnije oronuliji primjerci ljudskije vrste podsmjehava točno sam im vidio u očima da mislie kako mi to i treba, da šta, mi penzioneri možemo plaćati karte a klipani će se švercati, neka ga je sprd, njega i roditelja; drugi su vikali da Bog da ga velka nevolja sapela, da šta nejde pješice ak nema za kartu.... i dok je čađo nešto mljeo a kontrolorka pisala kaznu nisam imao snage da pobjegnem od ove nepravde. točno mi je bilo na umu da potrčim preko vijenca (vbk) u slobodu ali nešto mi je govorilo da se smirim i da pregrmim ovu nepravdu, da mi dosje ostane čist. danas me baš nije krenulo pa ne bi htio da me po zvaršetku ovog dana otac i mati u suzama izvlače iz stanice i drže prodike do kuće. e sad kako nemamo didija onda bi pak morali ići busom pa onda već znam unaprijed šta bi mi govrili. mama bi bila uzrujana do te mjere da bi samo u kratkim intervalima izbacivala rečenice poput, "znala sam!"," to mi je hvala!" dok bi otac nakon što bi me pomilovao par putra lijevicom i desnicom iskomirao njegovom rečenicom: "da sam tolike godine svinju učio pjevati sada bi bila operna pjevačica!". ne, ne, ne. nije mi to trebalo. taman kad sam se iz svojih misli vraćao veselom kvartetu, sve je bilo gotovo, murijak mi je vrati kartu a ja sam se na uručenu mi kaznu više nego srdačno zahvalio teti kontrolorki uz želju koju sam, da ne bi bilo večeg zla jelte, u sebi izrekao. vođu bande nisam ni pogledao već sam prošel pored njega kao da ga nema. i dok je on još mljeo o odgoju ja sam lagano izvadio cigarete, zapalio pa nastavio putem do doma. naravano pješke, kak sam i došel u grad.

dok se dim povijal oko moje bulje počeo sam pjevušiti pjesmicu koja je tih dana, il godine jebem li ga davno je bilo; If you don t know me by now od ong crvenog hehljavca i počeo misliti o ovom današnjem slijedu sranja. vrteći hard, misli me odvele na astrološku perspektivu mog slučaja i završih na mom znaku...škorpiji...sjećam se da sam negdje pročitao da mojim znakom upravljaju Mars i Pluton, opaki igrači sile podzemlja i unutarnje tmine te da mu najbolje odgovara klima nevremena a zavičaj mu je tragedija...da, zaključih na glas, to je to...

veselo mahanje repa i cvilež Tine mi je nekako neopisivo lego dobro na ranjeni ponos te sam kak god teško to dlakavo stvornje poljubio u čelo. hitil sam se na krevet i još malo vrtio sve po glavi dok je živinče vjerno sjedilo uz krevet i fiksiralo me pogledom. dragao sam je po glavi dok mi je pogled bil uprt u plafon. bez riječi sam se digao i nazvao nju...sad već bivšu nju....
-nakon monotonog tu-tu začuo sam glas poznate žene,
-halo.
-dobar dan. lega je. jel ona kod kuće?-upitah hineći smirenost
-ej bok lega.-odgovori srdačno,-ne, nema nje još, otišla je kod sestre-odvrati mi iskreno pa nastavi- pa zar ti nije javila?
- ma javila je ali sam mislio da se vratila. ništa. doviđenja gospođo Marija, pozdravite nju i Darka- pozdravim je i poklopim slušalicu bez da sam čuo njen odgovor i pozdrav. okrenuo sam se culetu i rekao: “idemo van?”
naravno da je divlje mahanje repa i omotavanje oko mene značilo “ajde više, konačno pa cijeli dan sam u voj rupi”¨!


Post je objavljen 02.10.2012. u 13:33 sati.