Ponekad je lako u tome svemu izgubiti sebe. Zato volim ovaj skriveni kutak, gdje pisem samo sebi ili pokojem vrlo rjetkom prolazniku. Kad se zamorim od predstavljanja sebe, jer to cinim isuvise, ovde sam mirna. Zatvorim se u ovu sobicu i cekam... Ko ce izaci ovaj put? Da li ona drska? Ili ona zaljubljena u sebe? Ona bjesna? Ili ona seksualno opterecena? Ona nostalgicna? Ili ona deprimirana, usamljena? Nije vazno. Ovde moze sve to. Ovde me niko nece osuditi, a i da to uradi, nije me briga. Pomalo je opasno. Mada, mislim da je opasnije to sto se desava sa mnom van ove sobe. To predstavljanje fasade... To vaganje rjeci. Ne mogu se kontrolisati. Kad vec stvaram sliku sebe, hocu da je savrsena. Bezveze... Stvarno iz mene izvlaci ono najgore.
Post je objavljen 04.10.2011. u 23:25 sati.