Kad san bila mala, vodila me stara u Bugarsku, upoznat babu. To kako je baba završila u Bugarsku, duga je i malo čudna priča, pa neću sad o tome. Moja baba Pravda ( ajmo, ne se smijat), živila je sama u jednom, kako ga je ona zvala, apartmanu sa dvi sobe. Za doček nam skuhala juhu od domače kokoši i napravila kolač, a ja tada nisam znala da je za tu kokoš ,možda morala ubit koga… mislim da ipak nije, jer su posli još dolazila pisma i kartoline iz bugarske… Njena je mater, a moja prababa, koju smo svi zvali – baba Frane( i nikad mi nije bilo jasno šta se koga boga , svi smijulje kad bi ja rekla „baba Frane“ dok me jedan nije pita- pa dobro jeli ti to baba ili dida?) toga se sičan, bila ljuta na nju i malo je spominjala, osim kad bi tako došla kartolina, pa bi priko volje rekla - pisala je Pravda, dobro je, svi su živi, nema ništa nova. I to bi bilo sve. Posli bi satima sidila u onu katrigu za ljuljanje i mučala. Moja baba Frane bila je, ka i većina žena iz tog vrimena , „samoodrživa“. Sve je znala, kuvat, prat, skinit fibru, nacipat drva za pod veliki kotal u kojem je kuvala robu ( nikad posli nisam vidila tako bile lancune ), posadit cviće u ružne lonce, koji bi posli izgledali ka malo umjetničko djelo, lovit ribu, minjat žarulje, uzidat novi ve-ce, šit ( govorili su da je po mista oblačila, za rata, kad bi amerikanci donili padobranska platna, a ona činila od toga kreacije za ić na bale)…..Kad san materi upropastila prve zavjese pokušavajući sašit veštu, rekla je (nakon šta se malo smirila) da san ista baba Frane. A meni je to nekako bilo lipo čut. I posli kad san joj prikrojila jednu taljansku boršu, nakon šta je popila par apaurina, rekla je – gospeti mala, ista si baba Frane… ja san uvik nekako mislila da je to dobro. Jer baba je ostala sama s nekoliko dice i kroz život se probijala radeći sve i svašta. Nekako san uvik , kad bi mi bilo grubo u životu, mislila – ako je mogla moja baba Frane, valjda ću moć i ja, pa svi su govorili da san ista ona. I posli mi je život često zna pokazat kako su te nasljeđene vještine važne za preživljavanje, minjala sam osigurače, pituravala stan, popravljala auto, skidala fibru , izmišljala ručak kombinirajuči prazni takujin s ostacima iz frižidera……….. i uvik je nekako bilo u svemu tome i smija i lude ekipe koja je znala razbit sivilo, uletit u pravi momenat….. Sad su neka druga vremena.
Ja san neka druga.
Niki dan sam dobila odgovor na jednu molbu za posal i covik je lipo napisa – blablabla i molimo sve koji nisu poslali fotografiju da je pošalju šta prije????????????????
Posal mi triba. Hitno.
Pa san napisala – mislim da niste dobro pročitali moju molbu, di van lipo piše da iman četrdesetiosan godina, ostala bez butige nema dugo, pa san malo u stresu i ne izgledan baš najbolje. Ne znan koliki van je inbox, pa van ne bi tila poslat sliju, jer ne stanen cila u manje od jednog GB. Hvala.
Ovo kako je krenilo, ja nekako mislim da nemam baš velike šanse za naći posal. Pa sve mislin bili mogla nešto sama radit, ali sve ono šta je baba Frane radila i ja nosim u sebi, ka sjećanja predaka, više ne vridi ništa….i onda se sitn !
To kad me mater vodila upoznat babu u Bugarsku, moja je baba (komunjara, i tamo je to bilo za završit u pržun !), vodila nas u jedne gatare, koja je onda svašta govorila mojoj materi, pa su posli cilu veče doma prepričavale i nešto šaputale i kikotale se. Ne znam šta je sve napričala (bilo mi je dosadno i jedva san čekala da se vratimo u ulicu, di je iza kuće bija jedan smišni mali Bugar…..) ali zapamtila san jedno. Dok san ja sidila i vrpoljila se, ta je najbolja gatara u cilu Sofiju pogledala u mene i rekla babi – uuu ova će van mala imat težak život, gori, doli…ka roman…. A kad bude starija,ono u neke godine, biće van puno bogata !!!!!
Tamo oko trideset i pete, mislila san da san ostarila dovoljno, pogotovo šta mi je to bija neki period kad san stvarno imala….posli se pokazalo da to nije to. To je jos bilo ono – gori doli…
E sad mi se stvarno čini da san dovoljno ostarila i ušla u neke godine. Pa sad svaki dan čekam da se jedno jutro probudim i jednostavno – buden bogata. Jer ako nikome ne moš virovat, valjda moš jednoj - bugarskoj gatari .
Post je objavljen 19.07.2011. u 18:18 sati.