Odmah smo znali da neće biti lako.
Protivnici su nam bili opaki momci iz stolnoteniskog kluba "Kuga". O njima se pričaju brojne užasne priče, ali niti poznata pingpongaška pretjerivanja nisu nas mogla pripremiti na ono što nas je čekalo. Usrali smo se. Doslovno. Smrdilo je. Curilo je po podu, slijevalo nam se niz nogavice, a kako smo nosili kratke hlače to je prizor bio posebno gadan. Ili apetitlih, ovisno o afinitetima. Grlica je sletjela na prozor dvorane i kada nas je vidjela počela je povraćati. Jadna mala.
No, polako.
U ovoj utakmici nisu vrijedila uobičajena pravila. Ne s "Kugama" kako ih od milja zove društvo iz lige. Kuge. Ne mogu to niti napisati da mi ne pozli. Diže mi se ručak. I doručak. Odvratno. Zakleo sam se da više nikada neću doručkovati muesle s kavom i opet pokleknem. Šta ti je čovjek!
Kuge nameću svoja pravila. I nitko se ne buni. Nitko ni ne pokušava. Bilo bi to glupo. Nepotrebno. Bilo bi to pogubno. Dovoljno je da te Kuge pogledaju i sve ti je jasno. I u isti mah ti ništa nije jasno. Jer Kuge nemaju oči. Pojela ih je kuga. Ali to je već neka druga priča.
Igrali smo u sljedećem sastavu. Gazivoda, za ovu priliku prozvan Bernard. Nemadija, za ovu priliku prozvan Torvald. I ja, Qouatroocculli, za ovu priliku prozvan Mario.
Protiv njih trojice. Kuga.
Prvo je igrao prvi Kuga protiv Bernarda. Nismo ih pitali imena. Da i jesmo, ne bi nam ih mogli reći. Jer nemaju usta. Prilično je zajebana sudbina imati tri glave, a niti jedna usta. Nije lako, da.
Drugo je igrao drugi Kuga protiv Torvalda.
Treće je igrao treći Kuga protiv Marija.
Ja sam sve to gledao sa strane i pravio bilješke za ovaj izvještaj. To je profesionalna deformacija. U štali čovjek lako stekne brojne nezgodne navike. Ne biste vjerovali što se sve može s blokom i olovkom. Razmislite malo.
Netko će se možda upitati kako sam ja sve gledao sa strane ako sam već rekao da sam za tu priliku bio prozvan Marijem, a treći je Kuga igrao baš protiv njega tj. mene. Ne znam ni sam, da budem iskren. Znam samo da je sa Kugama svašta moguće. I da volim limunadu.
Nije bilo pokemona, nije bilo igraćih karata, nije čak bilo ni marijači benda. Uništilo nam taktiku, sve smo polagali na asa kojeg je Torvald nosio u rukavu.
Već me strah uzvrata. Treniramo kao sumanuti, bacili smo u vatru i pokemone (tren kasnije smo shvatili da to nije bilo pametno, pokemoni, jebiga, imaju nezgodnu naviku goriti kada ih se baci u vatru), a Bernard je usvojio osam trikova s po osam karata, zna ih napamet.
Strepimo. Izjeda nas paranoja. Znamo da to neće biti dovoljno, ne protiv Kuga.
Ne.
Post je objavljen 17.05.2011. u 01:08 sati.