Ovaj blog je moj dusevni mir, na neki nacin... Narastao je godinama, cak je dobio i page rank... Ne znam na osnovu cega, odakle mu linkovi i slicno... Ali dobar je.
Cuvao je mnoge moje emocije dugo vremena, i da li je vreme da ga opet aktiviram? Obozavam ga. U njegovim arhivama se nalazi svasta. Sto mi se vise ne deli sa drugim ljudima. A mislio sam, mislio sam da je ovo mesto prazno, suplje, a zapravo je puno uspomena.
Ko sam zapravo ja, delim jednim lezi tu. I vrtele su se tu mnoge, Maje, Ane i ostala zenska imena... Al` ja sam i dalje tu...
I sta sada? Imam 24, moram da vam popunim prazninu. Sta se izdesavalo u medjuvremenu? Ili van medjuvremena? Volim anonimnost i dalje, iako imam gomilu javnih blgova, i onaj ko zeli da poveze ovaj blog samnom, sigurno ce moci, ili cu mu potencijalno ja i dozvoliti... Nego sustina je, mogu ovde bez straha da objavim svoje misli, skroz na miru sam sa sobom. A dali cete vi procitati ili ne? To je stvarno nebitno, iako se vama, bas vama mojim vernim citaocima, obracam!
Prelepo je, izraziti se opet, pricati iz duse, na mom jeziku i uzivati u jebenom pisanju, sa sve upotrebom prelepih socnih psovki, koje tako jebeno dobro prenose emociju! To je ta energija, ona se nalazi u psovkama i pokrece taj nas animalni deo mozga, gde je toliko dobro osecati svu sirovu energiju naseg bica. Svi nas teraju da budemo fini, ali energija dolazi iz animalnog. Otuda i sam seks, kao nagon za prezivljavanjem. Blizak je psovci, toliko jebeno dobar...
I sad kao, ja sam u nekoj BDSM prici, a opet i nisam. Sirovi muskarac, dominantan, po defaultu, sto bi se reklo. I setam svoje kucke na kaisu. Jos uvek valjam maglu i snove, ne mogu da nadjem prave robinje, koje zele da se potcine po defaultu. Ove vanilla zene, se potcinjavaju za pravi osecaj ljubavi, koji je prav, koliko mu ja dozvolim. Ne, ovo je mesto za mene, necu ga podeliti sa njima.
Imao sam ih 4, sad ih imam 3. Jedna ovca mi je zalutala iz stada. Dopao joj se neki lik, totalna suprotnost od mene. On voli da joj pruza paznju, zaljubio se. Ja i kad sam bio najodusevljeniji, nisam voleo da joj poklanjam paznju. Ja sam taj koji treba da bude obozavan, ne obrnuto. Muskarac vredan truda...
Da li sam ljubomoran? Ne znam. Vise sam izdan. To je nekako tragican osecaj. Mislio sam da je ona neko ko ce uvek biti tu, no matter what. Guess I was wrong. Sve je pocelo mojim povratkom za racunar.
Mojim jebenim vracanjem u jazbinu. Gubi se energija za kompjuterom. Lagano odumire ona snaga koju sam gradio. I sta sada? Treba izaci, treba imati jasan plan. Danas sam ceo dan proveo u nekoj letargiji, umesto da radim i stvaram. A sada zapravo stvaram, onog trenutka, kad sam se odlucio da pisem na maternjem jeziku...
Pisanje iz navike... Blogovanje, vodjenje dnevnika, zapisivanje misli, cist autentizam. Ovde je sve pocelo. Da se zna.
Post je objavljen 28.03.2011. u 23:35 sati.