Žurno se probijam kroz mećavu. Crvene pertle i crven šal. Pahulje otvaraju nove dimenzije. Ceo grad je baršunasti preobražaj.
Idem u biblioteku.
Vratiću Karahasana, nisam ga ni otvorio, savremen je i aktuelan, može sačekati još koju nedelju. Uzeću Rablea, nema više odlaganja, francuska renesansa na kašičicu, eliksir večne mladosti. U to više niko ne veruje.
Dubravku ću produžiti još nedelju dana. Ugrešićeva se ne vraća na pola. Polovičnost i odsustvo epiloga (u dobitnoj kombinaciji sa odsustvom bilo kakvog smisla), opšta su mesta nekih drugih pisaca, mnogih.
Hladno je martovsko jutro, prvo nakon Dana nezavisnosti. Spuštam se Alipašinom, prolazim pored džamije, proklizavam pored Arhiva. Osećam žilu kucavicu u grlu, negde između usne duplje i tireoidne žlezde, štitnjače. Za samo nekoliko trenutaka otvoriću prvu kutiju originalnih spisa sarajevskog AFŽ-a, iz 1945.
Ljudi se hitro i otresito promeću jedni pokraj drugih, niko ni u koga ne gleda. Neka deca se grudvaju, srednjoškolci. Zimske radosti, zimska idila.
U rizičnoj sam zoni, grudve su u vazduhu. I najednom kad pomislim da neću uspeti, da sam gotov, pogođen – grudva martovskog snega samo fijukne pored moje glave. Nije me ni okrznula.
Zaustavim se i pogledam lica počinitelja, pogledam ih u oči. Siguran sam da je jedan hitac bio namenjen baš meni. No, hodanje u cik-cak je stara fora. Neki su uz pomoć nje izbegli i mnoge druge hice, manje idilične i manje baršunaste.
U susret mi ide žena. Izgleda kao jedna od nas. Naučili smo da se prepoznajemo i bez pozdrava, bez pogleda. Srednjih je godina kao i gotovo sve žene danas. Nosi belu jaknu. Lice joj je prazno i odsutno, kao kod gotovo svih žena srednjih godina, danas. Oko nje proleću grudve, svaka je mimoilazi. Ona im nije meta.
Pogled joj je fiksiran na samo nekoliko centimetara od nosa, daleko od daljine.
Približavamo se jedno drugom, spremni da se mimoiđemo.
Mimohod.
I onda, u trenutku kraćem od sekunde, kao kad te po sred face, iznenada i iznebuha, tresne grudva martovskog snega – ona je na zemlji. Leži u snegu.
Sjedinjena sa belim, u belom, izgleda kao da je tu već danima. Deo baršunastog preobražaja, deo idile.
Žena je pala.
Dotrčavam do nje i razmišljam šta prvo da učinim. Da vičem, zovem pomoć, zovem hitnu pomoć, podignem je, ne diram je...
Stojim i tupo je posmatram. Ne pomeramo se. Sjedinjeni s idilom.
I onda, opet u onom trenutku koji se samo desi, iznenada i niotkuda, oko nas je gomila ljudi. Jedan čovek joj prilazi, trlja joj lice snegom, doziva je.
Ona se budi.
Svi je pitaju kako je i niko joj ne dopušta da odgovori.
Ipak, nesretna žena uspeva da zausti i tu počinje.
Pala joj je roletna, ne zna ni sama kako, samo odjednom, ne seća se, kao roletna...
Opet salva pitanja – je li bolesna, da li je jela, šta je jela, da li je pila, da li je...
Kako da jede i šta da jede, kad nema ni za hleb... – Odgovara kroz suze i stid.
I onda sve to ponavlja, i roletnu, i trenutak, i hleb. Radila je skoro trideset godina, a sada je skoro na ulici. I izvinjava se svima. Eto, kriva je, jer je slaba. Sramota. A nikom nije lako...
I krenula je kod majke, na kliniku... Ili kod kćerke...
Gomila ne sluša detalje.
I onda opet trenutak, blic. Pred nama je odjednom ceo njen život, običan život jedne od nas. Može biti bilo čija majka, ili sestra, ili žena, ili prijateljica. Sada smo svi mi deo njenog univerzuma, a ona deo naših.
Zgledamo se i uzdišemo, gomila ćuti. Niko je ne gleda u oči. Ona se i dalje izvinjava, plače, i nastavlja sa svojom pričom, životom – od roletne do hleba.
Osećam teret, shvatam da smo je, u magnovenju, jedan čovek i ja podigli i da je sad držimo pod ruku. Osećam to teško telo, oslonjeno o mene. I osećam da ću se uskoro i ja srušiti ako ne krene. Ne od tuge, ne od stida, ne od gladi – već prosto od nemoći, fizičke nemoći da joj budem oslonac.
Taman kad je kretala, kao deo neke koreografije, gomila poteže za novčanicima i gura joj svoj doprinos, dve, pet, deset, dvadeset maraka... Ona plače i odbija. Hvala, ne treba, sramota je...
Nije sramota, uzmi – kategorična je gomila. Ljudi joj guraju novac u jaknu, džepove, tašnu. Čisto intimiziranje s nesretnom i nepoznatom ženom. Čini se kao da je čerupaju.
Svi joj pomažu i pomažu sebi – mi nismo kao ti, nismo tako nemoćni. Tako se lakše živi.
Ubrzo je gledamo kako odlazi, tromim koracima koji škripe po prtini, u samom centru Sarajeva. Službe čiste neke druge delove.
Nakon minta ćutanja, gomila u isti glas nastavlja – Jeb’o državu u kojoj njeni građani padaju u nesvest od gladi! Eto, nju smo čuli, a svaka druga je k’o ona! Ma, jeb’o im ja mater i državi! Od jutros sam popio pet tableta, ne mož’ drukčije!
I svi se zgledaju i značajno saopštavaju jedni drugima svoje istine. Ja samo ćutim i klimam glavom. Čekam da se raziđemo, da izađem iz kruga.
Nesretna žena je otišla, ja joj nisam dao niti jednu marku. Nisam gladan, ali nemam. Moja je istina jednostavna, kao i sve druge.
Ulazim u biblioteku i tiho odrađujem zamenu, primopredaju. Ako imate u prevodu S. Vinavera – pitam.
Imamo, ali samo na ćirilici. Je’l ti to problem? – značajno me pita bibliotekarka.
Ništa ne odgovaram. Pismen sam, glupačo! Tebi to ne vredi objašnjavati.
Uzimam knjige, potpisujem se i odlazim bez osmeha. Glupača me otpozdravlja, sa osmehom.
Za nekoliko minuta ću biti u originalnim spisima AFŽ-a. Smrt fašizmu – Sloboda narodu!
Uveče, kod kuće, proveravajući e-mail, pročitam - ... i mleka su željni. Juče sam kupila margarin na sniženju, uveče smo svi jeli. Pojeli smo ga za jedno veče, zamisli, ceo margarin...
Uzimam parče hleba od prekjuče, nameravao sam da ga bacim. Žvaćem suvi okrajak.
Ko još danas baca hleb...
Post je objavljen 04.03.2011. u 09:50 sati.