Ponekad se sve odjednom ucini nevaznim...
U kuhinji cudan zvuk, niko nije tu, deda polako nestaje, sekundu po sekundu, nije znao naci svoju sobu
Mislim puno o drugom dedi koji je isto tako postepeno nestajao, sjetim se kako je staja s druge strane staklenih vrata i mahao mi
Neke prizore je nemoguce zaboraviti...
Sad i on, nekoliko hiljada kilometara od mene nestaje
Lani je tesko, Lana opet nekog gubi, ja je ne mogu zastititi, ne mogu ni sebe
Ona ce to morati gledati iz prvog reda, Dino, Dadi...
Kako ce ovaj svjet izgledati bez njega, selo, kuca, njegova soba
Strah me je tuge predamnom, daleko daleko je sve to
a slutim nesto, slutim vec danima
iako jos nikog nismo izgubili zimi, nama u proljece umiru
Zelim ga zadrzati jos malo, jos jedno ljeto... ili dva...
Post je objavljen 06.12.2010. u 23:42 sati.