Marketing
NAPOKON SLOBODAN
Kad ujutro otvoriš oći, u njima vidim odraz svoje sreće.
Osmjeh i tvoje nježno lice, osvoje moje misli, koje slažu možda poćetak, možda kraj jedne bajke, priče. I živjeli tako dugo i sretno...
Kad me poljubiš, ranom zorom, dok te ostavljam samu, tvoje usne na mojima čutim kroz cijeli dan. Zubima povlačim dojnju usnu, da te osjetim jače. Tako me topiš i kad te nema.
Kad me zagrliš, onako iz toplog kreveta, ni ledena bura nemože ohladiti moje srce, ugrijano do vrenja. I tako plamtim u želji da te ponovo vidim.
Kad mi šapneš, volim te. U ušima mi odzanjaju crkvena zvona. Mislim da si ti ta. Prava, ti i ja do praha...
Kad me nazoveš, svojim tihim, ali jasnim glasom, puni me tvoja snaga, skrivena pred drugima. I dlake na ruci mi se ježe, koliko ljubavi, mi u tako kratko možeš nedostajati...
Kad malo stanem, razmislim , želim te zauvijek i više od toga. Ako može postojati više. Prešao sam granicu između zaljubljenosti i potpune predaje.
Čekam te, u krevetu, a već je popodne...
Kad mi dođeš večeras, pomalo umorna s posla i poklonim ti ružu, znam da ćeš sjati.
Jer nema meni nikog do tebe, nema meni, mene, bez tebe...
Nadam se da će ti to dovoljno dobro zvučati. Nadam se da će ti to dovoljno značiti i vratiti ti vjeru da mogu biti samo tvoj... Jer samo tvoj i jesam...
Kad se vratiš, reći ću ti da te volim. Jer sad napokon imam dovoljno argumenata, koje je moj karakter uporno tražio...
Prvi put u životu, volim curu koja voli mene... Volim... napokon...
Post je objavljen 06.10.2009. u 14:30 sati.