Svaki put kad uspijem, iznova me poraziš,
ja se opet dignem i za čas oporavim,
da li mi je kobna sva ta snaga moja
kojom praštam sve i za tren zaboravim.
Pa povrijedi me ponovo, kao kamen šutni,
pa se vrati onda, još malo me gazi,
bol kad bude najveći, ti ga pruži meni,
a do tad ga uzgajaj, da naraste pazi.
Kad ustanem, ti me opet na dno gurni,
slomi kao suvišnu grančicu kraj puta
i nikad me nemoj usmjeriti pravo,
već mi pusti srce da porazima luta.
Okuj me samoćom, ne pričaj o ljubavi,
prevari pred svima da upoznam stid,
slaži bezbroj puta, nemoćnom načini
da nikada više ne srušim medju nama zid.
Oduzmi mi sve one snove naše,
da se ničem ne nadam i ne budem sanjiva,
ne dopusti da imam ni to utočište
da sklonim se kad postanem osjetljiva, ranjiva.
Već ti sakrij nade, snove, sve što imam,
skloni sva mi svjetla, neka bude tama,
pusti samo suze i krv neka teku
i onda me ostavi da ja umrem sama.
Uništi me potpuno, moju ljubav ubij,
pošalji mi sve nesreće, što se negdje kriše,
možda onda prestanem ja da praštam tebi
i u svoj te život ja ne pustim više...
Post je objavljen 15.04.2009. u 17:59 sati.