Ok, da, otkrila sam toplu vodu. Ili Ameriku, kako hoćete. Al kaj god izabrali, suocila sam se s fenomenom koji me do sada nije pogodio. Bar ne ovakvom jačinom. Lagani potres, ne puno po Richterovoj al dovoljno da uočim da se zemlja malo stresla. Moji frendovi se zaljubljuju i polagano nestaju. Iz mog života, iz mog kompjutera pa čak i iz mog mobitela. Običan poziv na kavu (u koji je, naravno, uključena i bolja polovica koju još nisam upoznala a znam sve o njoj još iz vremena kada su se tek upoznali pa je dotični prepričavao kak je divna, bajna, krasna, lijepa i pametna) postaje nepremostiv problem. "Budemo"! "Polako"! "Ima vremena"! "Bit će prilika"!
Nešto što bismo mogli nazvati prijateljstvom najednom je manje bitno i apsolutno može pričekati neko drugo vrijeme. Vrijeme kad im bude dosadno, kad je draga na poslu ili s curama u shoppingu, kad se jave neke trzavice u ljubavnoj idili pa im treba pomoč ženskog uma. I kaj onda? Ništ. Ne korisimo niti jedan od njihovih argumenata već odemo na kavu/pivu/čaj. Jer smo frendice, jer ih volimo, jer se napokon osječamo potrebnima.
S frendovima nija ista priča. S frendovima se uvijek stigne nač na pivici il par popušit pljugu u prolazu na cesti. Razjenit koji smiješni sms ili mejl, link na neku pornjavu ili neki stand up s yubitoja.
Nama frendicama ne preostaje ništa drugo nego čekat to neko drugo vrijeme... vrijeme kad ćemo opet imat priliku biti frendice.
Post je objavljen 26.08.2008. u 11:41 sati.