Bubuleje su u u trećem kolu prolećne lige doživele jedan od najtežih poraza u svojoj novijoj istoriji, 1-9 protivu Viljamovki i Kiselih!
Čini se da su se pojedinci u redovima Bubuleja iznenadili ovakvim rezultatom. Ja lično nisam. Ove prve je verovatno poneo (iznenađujuće) dobar rezultat protiv aktuelnih šampiona Pola Tone u prvom kolu (3-0) koji se, da se ne zavaravamo, desio jer su se šampioni pojavili prilično fizički i igrački nespremni. Naravno, ne treba ni umanjivati značaj ove pobede jer i pored olakšavajućih okolnosti igra koja je prikazana i nije bila tako loša ali je daleko i od odlične. Pravo lice već je moglo da se vidi u drugom kolu kada je zabeležen prilično lagan poraz od prosečnih Drkadžija koje su do pobede došle dajući 3 rutinska gola u kome je odbrana Bubuleja pokazala svoje pravo lice. Ni faza napada nije bila ništa bolja. Na jedvite jade je postignut jedan gol koji je bio uteha za zaslužen poraz koji je mogao biti i mnogo ubedljiviji. Ono što se već tada videlo u igri u punoj meri došlo je do izražaja u nedeljnoj utakmici protiv vrlo raspoloženih veterana ViK-a. Bubuleje igraju bezvoljno, neborbeno, rezervisano i pre statiraju nego što igraju. Interesantan je primetiti jedan specifičan apsurd među gotovo svim Bubulejama. Manje više svi prvotimci iskazuju veliki entuzijazam za nedelju popodne. Svi bi rado da igraju bez obzira koliko su spremni, ali to raspoloženje i entuzijazam se završavaju onog trenutka kada se pojave na terenu i kada stvari (najčešće) ne krenu dobro po Bubuleje. Tada se pristup u potpunosti menja i tim se raspada i dobijamo zbir „jakih individua“ i očajnih fudbalera koji igraju manje više za sebe i pomno i kritički posmatraju svoje saigrače od kojih očekuju da daju sve od sebe i uvek se krivica svaljuje na nekog drugog dok svaki za sebe misli da je u redu. Kada kola krenu nizbrdo obično većina iz njih momentalno iskače i dalje nastavlja peške i svako za sebe.
Ono što je nama potrebno to je da se svi zajedno izjasnimo šta želimo od fudbala nedeljom. Da li želimo samo da se rekreiramo i opustimo ili želimo ponekad i nekoga da pobedimo? I ovo prvo je potpuno ok, ali hajde onda da raskrstimo i ne širimo nervozu zbog toga. Idemo onda na fudbal da se zezamo, najverovatnije ćemo da izgubimo ali čemu onda prozivanja i nervoza? I još da pogledamo našu ekipu i budemo iskreni. Imamo jednu od igrački najslabijih ekipa i to i nije neko veliko otkriće. Uvek smo igrački bili među najslabijima ali smo to uspevali ponekad da nadomestimo velikim trudom što je nekome sa strane možda izgledalo i smešno ili simpatično, ali je izazivalo i respekt i davalo rezultat. Ove godine smo malo izmenili ekipu. Imamo dva solidna nova igrača koja nisu igrala u nedelju i verovatno je i zbog te činjenice rezultat bio tako katastrofalan. Ostatak ekipe je dosta skroman. Imamo makar dva igrača koji objektivno nisu fizički spremni za jače utakmice i ne mogu da pruže maximum. Jako je teško sa takvom ekipom igrati protiv ekipa koje više znaju fudbal od nas, a pride i uglavnom su i fizički jače i brže od nas. Mislim da to ne znači da mi stalno treba da se branimo i igramo bunkericu. Mislim da samo trebamo da budemo borbeniji, da igramo hrabrije i poštenije jedni prema drugima. Nije sramota izgubiti ali je sramota predati se unapred.
Moj zaključak je da ovaj veliki poraz protiv Viljamovke u nedelju ne treba da nas mnogo zabrine. Od toga svakako nema velike vajde. Bolje da se pogledamo u oči i promenimo nešto u pristupu. Ne mislim da moramo da pobeđujemo ali mislim da svi treba da odigramo pošteno i drugarski svaku utakmicu pa koliko postignemo bićemo zadovoljni. Važno je da budemo fer jedni prema drugima, ali i kritični prema sebi samima. U nedelju idemo na večite dužnike Prašinare. Mislim da možemo jako loše da se provedemo ako opet uđemo rezervisani u utakmicu a surevnjivi jedni prema drugima, ali ako pristup bude drugačiji možemo nečemu i da se nadamo.
fokusirao
McFather
Post je objavljen 25.03.2008. u 11:41 sati.