ja sam ja... tu i sada
mogu biti i tužna i sretna... plakati i smijat se...
biti rame za plakanje i tražiti jedno...
sad, ovdje...
mogu lagat, a govoriti istinu... biti sjena i kamen stijena...
sve za svakoga... ono sam što treba u taj čas...
imam maske, za svakoga jednu... i što kada ih skinem... ništa... prazno...
bjelina... bez odraza... moja duša... bila sam takva...
prazna...
ali ne želim više... slušam tu inforamacije kojima sam bombardirana, osjećam tuđe ruke kako me guraju i prijateljske kako me grle... nalazim se u vihoru... vihoru svojih godina...
malo neurotičan početak, ne biste li rekli? što je nama suđeno... kamo idemo...
jesmo li samo još jedna izgubljena generacija?
imam male napadaje... malo sam emocionalno uzdrmana... moralnost ili sreća... koje od toga mi je važnije... ne znam ni sama... ako ima nade za sreću, trebam li je se odreći samo zato jer neodricanjem bih kršila neka nametnuta mi pravila? ne znam iskreno...
ok... ovo je bio malo neurotičan dio posta koji inače ni ne spada na ovaj blog...
a na ovaj dio posta potaknuo me prof. informatike koji je održao jedan jako interesantan govor... i to o nevažnosti naših ocjena... kaj reći osim da to nije nešto što biste svaki dan čuli od svakog profesora... u osnovnoj su mi svi tupili kako moram imati dobre ocjene... i imala sam ih... nije da sam ih previše željela... jer su nosile veliku zbrku sa sobom... svi od tebe očekuju sve... valjda mi je sada već i toga svega dosta...
dobila sam kolac iz matke... i dok bi se inače počela plakati na satu od same pomisli na to kaj će mi starci reći... nekako mi je bilo sve jedno... nisam ni plakala... malo sam cvilila, ali uglavnom sam se smijala...
hm.. možda ima nade za mene... možda si ipak jednom uspijem posložiti prioritete u svojoj zmotanoj glavi...
Post je objavljen 20.02.2008. u 11:20 sati.