Svaki vrag nama vozačima smeta, a jesmo neki izbirljivci te ovo, te ono nikad zadovoljni...
Šta da se radi kad se vozit mora, a nebi vjerujte mi dođe mi muka kad se ujutro dignem u 4h pa na posao , autobus upalim u 4.30h, a swnijeg još pada a ralici ni traga, e moj miško mislim u sebi naj..... si ko žuti .
Nebude rijetko da mi se usta osuše kad autobus krene kud je njemu milo, a hladan znoj pođe niz kičmu , e baš sam i izabrao posao koji će mi zaraditi mirovinu, gdje mi je pamet bila.....
Ustvari da imam pameti nikad nebi ni latio se volana, ne se drugi znoje i gutaju slinu suhim ustima, mole boga u sebi da sve dobro prođe....
Ej koliko sam samo puta zapao u snijegu i proklinjao zlu sudbinu...
Kad se samo setim kad mi je kamion krenuo u rikverc u uzbrbici mada su se točkovi okretali naprijed...
Zar da cijelog svog života da stepim i razmišljam dali je sol bačena ,cesta očiščena, bočni vjetar jak, magla da se vidi tek desetak metara a dvanaest tona treba zaustaviti na vrijeme....
I pored sveg tog napora koje pružim da vozilom ne odem s ceste da se ne zaletim u nekog da me neko ne udari pa čak i kada sam u prednosti, da pobjegnem u stranu i od malog auta, opet sam kriv kad kasnim i pola minute.....
Mislim da je vrijeme da se skrasim na nekom drugom poslu, pa da sačuvam živce , tj. ono što je još od njih ostalo.
Post je objavljen 06.01.2008. u 19:53 sati.