Marketing
I tako je sve pocelo...
A zasto, zasto mi ne izbijas iz glave? Vidim te, duboko u unutrasnjosti mog mozga, vodis bitku sa mislima, zeleci da budem opsednuta tobom i nicim vise...Bitku dobijas, a i mene. Nisi ti kao svi. Ponekad se plasim, te silne ljubavi moje, plasim se da me njene dosad brizne ruke ne priviju u smrtonosni zagrljaj, plasim se da se ne izgubim u ovom svetu, da ne budem jos jedan statisticki podatak
i time smanjim vaznu karakteristiku strukture stanovnista, prirastaj(ipak, haha). Ne zelim da me napustis nikad. Zelim da tvoje bademaste oci uokvirene gustim trepavicama atipicnim za muskarca budu ispunjene odsjajem mog sjaja a da te tvoja divna duga kosa uvek cini tako neodbojnim, neodoljivim...Znas sve prepreke, znas sve moje zrtve, moja laganja roditeljima, jadnim mojim roditeljima, samo da bih dosla do tebe, samo da bih te videla, samo da bih te upijala svim svojim culima. Znas koliko mi je bitno tvoje prisustvo, znas koliko si mi vazan i znas da ne znam sta bih bez tebe...Ali ne znas da su oni, ti strasni dusmani, uvek spremni da naruse nasu harmoniju, kao sto je to bilo danas...Secas se...A bilo je taako zanimljivo i neobicno. Ne znas da bih bilo kom drugom to zabranila, ali tebi ne mogu, jer te isuvise volim i jer znam da me isuvise volis. Da, znam i mogu ti reci da sam konacno potpuno sigurna u tvoju ljubav. Eh ta restituciona sila koja me uvek vraca ka tebi, nadam se da nikad nece izgubiti tu svoju karakteristiku. Ne mogu ti opisati koliko sam srecna sto te imam, jer, verovao ili ne, to sanjam od 14. mi godine. Da, cetrnaeste. Onda kada sam te videla na obliznjim sportskim terenima, kako se slatko nerviras igrajuci basket sa drugovima. A ja, kao gladno malo dete pred izlogom socnih kolaca, ja sam stajala i gledala te. Ne provokativno, jer sam bila jos mala da bih uopste znala sta je to, vec zbunjeno...A u istom trenutku sam se podsvesno nerealno zaljubila. Podsvesno, jer nisam to shvatala, niti sam kao sto sam imala obicaj trcala od jedne do druge drugarice i govorila im ko mi je "simpatija", ali uvek kad bi prosao pored mene ili kad bih te videla negde u daljini, za mene bi sve stalo, i javljao se onaj dobro poznat osecaj u stomaku. A zbog ovog nerealnog sam htela da vristim, jer sam mislila da nikad necu imati nista sa tobom...Pa, ocigledno sam lose mislila. I tako, za to vreme izmedju sam polako nenamerno otkrivala neke pojedinosti o tebi, informacije koje su mi, iako su neocekivano dolazile, jako puno znacile i koristile. Zatim je tu dosao moj prvi razred srednje i kao neki znak, tvoj brat mi je postao razredni. I ironije li, razvaljivala sam matematiku, a i sad, pa me zbog toga on jako puno ceni i drago mi je zbog toga...Ali opet, kjlucni momenat je bio onda u Eji, tom varoskom ozloglasenom mestu punom dobrih ljudi, kada si sedeo preko puta mene. Htela sam da vrisnem tvoje ime, htela sam da me opazis, odmeris ili sta vec, ali ti nisi obracao paznju na mene, sasvim neobicnu gimnazijalku, koja ce ti za koji mesec poremetiti mozdane vijuge kao i ti njoj...A zatim je tu dosao net, i tvoji drugovi sa kojima sam ostvarila blizak prijateljski kontakt opet preko neta, tj naseg lokalnog foruma. Ja im se poverila, a oni ti rekli. I kakve li koincidencije, nadjemo se nas dvoje, "lost souls", na forumskom chatu...I nas prvi razgovor je negde duboko zakopan medju morem podataka, izmedju impulsa i tokova, tako beznacajan a tako vazan...Vazan za nas dvoje, za nas...I tako je sve pocelo...
Post je objavljen 18.10.2007. u 18:13 sati.