Na jednom od onih sumnjivih uglova, stajao je oglasni stup. Na njemu se šarenili pozivi, informacije, obavijesti, dojave. Samosvoj zastade. Ionako je imao svo vrijeme ovog svijeta, a cilja ni na vidiku. Čitao je: Obavještavamo svu rodbinu i prijatelje da je naš dragi P.K. blago u gospodu preminuo i tako se spasio 76-ogodišnje agonije...; subota, 20h, velika zelena površina, nastupa najpoznatiji zavijač glasnica na ovim prostorima...; prodajem majku za dva impulsa na telefonu ili mijenjam za neku koja ne brine...; rado ustupam prava na loše misli bez naknade i autorskih ovlasti...; tražim srodnu dušu koja ne zna s brojevima, ali će se dobro snaći s ovim - 051/ 443 43 4433. Nije odolio. 051/443... na dlanu.
U svom malom svetištu, dugo je zamišljao ishod poziva.
Ma, kvragu i sumnja! Zovem.
...
-Halo... Halo? Tražite nekog?
-Pa, da. Ja... Ovaj... Vi ste dali oglas da tražite.
-Jesam li našla?
-Ako niste do sada.
-Mislila sam... Sad je vrijeme između noći i jutra. Već sam se uplašila da će netko nazvati u neko nenormalno, ljudsko doba, ali... Dobro da ste nazvali sada. Baš sam otresla sve propisane standarde k`o prhut sa revera.
-Drago mi je da ste budni.
-Nemojte puno govoriti. Pustite tišinu na slušalicu. Tako ću već znati...
Tišina je trajala taman toliko da sazna nešto više od samog broja na oglasnom stupu. Sutra će se naći. U neko normalno, neljudsko doba. Između noći i jutra.
Na stropu se počeše projicirati slike. Sephija efekt. Još jedini koji ima dušu. Pratio ih je do ključnog trnutka. Onog koji zaustavlja dah i poslije kojeg više nema puta za gore. Samo je zaspao.
(sanjajte neke svoje sephije. moje su odavno odsanjane, al` jednom... jednom ću ih i dosanjati)
Post je objavljen 01.10.2007. u 23:18 sati.