«E pa, ovo su sigurno bile jedne od najboljih palačinki u mom životu.» izjavila je Lana nakon što je pojela i svoju petu palačinku.
«Aha.» mumljala sam dok sam pokušavala progutati svoju treću palačinku.
«Tek si na trećoj?» šokirano me pogledala. Bez mogućnosti da odgovori slegnula sam ramenima. Začulo se zvono na vratima. Pogledala sam na sat. 8 sati. To bi trebala biti moja mama koja se vraća s posla. Obrisala sam ruke i požurila otključati vrata.
«Bok, dušo.» umorno je pozdravila i poljubila me u obraz. Krenula je prema kuhinji, a ja za njom.
«Oh, bok Lana!» nakon što je ostavila vrećice na stolu pružila je Lani ruku.
«Dobra večer, gospođo Roschelle.» Lana je prihvatila.
«Norah, bi li voljela da Lana prespava kod nas? Ja i tako i tako ujutro radim, pa da ne budeš usamljena. Naravno ako se njena majka složi s tim…» predložila je mama. Lana i ja smo se pogledale s velikim osmjesima na licu i u isti glas rekle: «Naravno!»
Nedugo zatim Lana je na bezjački telefon nazvala mamu i dogovorila se s njom, a onda su naše majke nastavile taj razgovor same. Lana i ja smo po brzom postupku odmarširale u moju sobu i zaključale vrata.
«Di su mi produžne uši sad…» mrmljala je Lana pretražujući torbu koju je sova donijela malo ranije. Ja sam nervozno gledala u nju i pokušavala čuti nešto kroz vrata, što je bilo nemoguće. Imala sam osjećaj da je moja vlastita mama na mene bacila bešumato. Zapravo, uopće se ne bih čudila.
«Aha!» čula sam Lanin pobjedonosni usklik. Pružila mi je par produžnih ušiju i potjerala ih sa šapatom: «Idite, idite!»
Radi bolje koncentracije zatvorila sam oči. Uskoro sam čula glas svoje majke kako govori: «Ne znam, očito je da tu nešto ne valja. Kao što znaš i sama, red je zabrinut. Dumbledore je to povjerio Arthuru, ali uz sve obaveze koje taj čovjek ima ne možemo ni očekivati da takvim sitnicama posvećuje toliko pažnje.» tu je zastala slušajući glas s druge strane. Nakon par trenutaka šutnje, uzdahnula je: «Ne znam. Ne bih poduzimala ništa na svoju ruku, ali kako je krenulo…možda ćemo ubrzo biti prisiljeni na to. Na idućem sastanku moramo razgovarati s Dumbledorom. Znaš, ti nisi jedina od koje ovo čujem…i Rita je nešto spominjala, znaš da Archibald radi u Ministarstvu. I Danielsi su mi se isto potužili…imaju kćer, znaš, onu malu…mislim da se zove Lizzy? Uglavnom…nećemo o tome ovako. Nije dovoljno sigurno.»
«Da, dobro…vidimo se, pozdravi sve.»
Otvorila sam oči i par puta trepnula zaslijepljena jakim svjetlom žarulje. Lana je zurila u mene.
«Moramo javiti Dori, odmah.» odlučno je sjela za moj stol i počela kopiju razgovora pisati na papir.
«Da, ali javiti joj što? Zapravo nismo ništa saznale…» zamišljeno sam gledala kroz prozor. Lana je spustila olovku na stol i zagledala se u mene: «Da, možda…imaš pravo.» Otišla sam do linije i ubacila jedan Nirvana-mix.
«Ne znam…sve je tako sjebano u zadnje vrijeme!» Lana je uzdahnula i pogledala me suznih očiju.
«Hej, bejbi…» prišla sam joj i zagrlila je.
«I baš kad sam mislila da će sve biti bolje…Nije to samo zbog Voldemorta.» šaputala mi je na uho.
«Ma bit će to okej…sad ćemo se vratiti u Hogwarts. A onda će doći red na neka objašnjenja. Sam nemoj plakat, okej?» lagano sam se odmaknula i nasmiješila.
«Okej.» obećala je ona.
***
Lana je spavala snom pravednika kada je moje razmišljanje prekinuo povratak Gordone. Moja smeđa šumska sova je uletjela kroz poluotvoren prozor i spustila se na moj krevet. Odvezala sam joj pismo s noge i ona je odletjela u svoj kavez. Lana još uvijek ništa nije primjećivala. Umirući od želje da pročitam Alanovo pismo oprezno sam ustala i otišla do radnog stola. Iz torbe sam izvukla upaljač i zapalila svijeću. Bacivši još jedan pogled kako bih se uvjerila da Lana nije ničim ometena, razderala sam pečat i otvorila pismo.
Hej, Norah!
Moram priznati da me ovo tvoje pismo poprilično razveselilo, s obzirom da se čini kako se Nath još uvijek ljuti za ono na tulumu. Mislim ne znam zašto njemu stvara ako velik problem što sam poveo svoju najbolju prijateljicu na tulum…riješit ću to već, kad se vratimo u školu.
Nego, pitala si s kim sam se čuo…pa, s većinom dečki iz ekipe, osim već spomenutog Nathana. Ali ima tu još nešto, bolje rečeno netko. Stacy Peralta. Znaš, čovjek se činio skroz uredu i razumio sam njegovu možda malo pretjeranu sramežljivost, jer sam i sam bio «the new guy». I sama znaš da smo se sprijateljili i normalno, napisao mi je pismo negdje dva tjedna poslije završetka škole. Naravno, odgovorio sam mu. I tu je zapravo nastao problem. Nije mi odgovorio. Sova se vratila, ali nije donijela odgovor. I sama znaš da on nema sovu nego onog majmuna, pa mi je to bilo čudno. Nakon što mi mjesec dana nije odgovorio, u srpnju sam mu poslao još jedno pismo i ništa. Mislim, možda se čovjek preselio…ili nešto. Ali meni je tu u svakom slučaju nešto čudno. Uglavnom...ako ti znaš nešto o njemu, ako ti se javio...
Ma dobro. Nego, kako si ti? Daj napiši nešto...ja umirem od dosade. Nego, idem sad. =) Pozdrav!
Alan
O, u kurac...Ponovo sam pogledala uspavanu ljepoticu. I kaj da ja njoj sad kažem? Bila sam u dilemi: na neki način opravdati Stacea i učiniti Lanu zabrinutom, ili jednostavno čekati da ga zaboravi, bez da sazna da je, kako se čini, nestao bez traga. No, imala sam i važnijih stvari o kojima sam razmišljala dok sam nakon skrivanja pisma lažela u krevetu.
Što se dogodio Stacyju Peralti?
Post je objavljen 01.09.2007. u 15:45 sati.