Zar uvek treba proci toliko boli i patnje,
tuznih dana i neprospavanih noci,cekajući,
a znas da nece doci...?Toliko vremena uzalud potrosenog, toliko suza isplakanih bez razloga, da izvučes pouku, naucis nesto u zivotu, da postanes jaci, da odrastes i svatis kako nije sve lako, i nikada nece ni biti, da mozes uzalud voleti, a nikada voljen biti... I gubiti nadu u bolje sutra,
sanjati nocima neka lepsa jutra...
A sve to samo zato da svatis razlog jednog dana,zasto neki pate u zivotu,a dusa im zoru doceka sama...
Da i njima jednom dodju lepi sati,i sva bol na srcu dobrotom se vrati, bar jednu sekundu da se usne smeju,da im necije ruke
njihovu hladnu greju,da im netko bar malo
skrati duge sate,da netko zaplace zbog njih,
pre nego se sva secanja opet vrate...
Post je objavljen 21.08.2007. u 01:31 sati.