Zadnjih par dana sam strašno nervozna. Još tjedan dana učenja, a meni je već svega dosta. U sebi si govorim... još samo da to prođe... No što onda?! Nastavak u devetom mjesecu.... A i on se sada čini tako blizu... Vrijeme brzo prolazi. Počinjem se suočavati sa činjenicom da mi je preostala još samo jedna godina faksa... Samo jedna, a toliko je još posla preda mnom..
Danas sam malo škicnula kroz prozor. I vani se sve tako čini primamljivo... Sunce, ljudi, brige u zaboravu... Zato idem svaku večer na rolanje. Da se odmorim od svega. I da ne razmišljam toliko puno o NJEMU... Naravno, to nije pomoglo, nego čak i odmoglo jer sam još i više željela da je pored mene.
Neku noć sam ga sanjala. Ležali smo zajedno u krevetu i bili smo sretni... Naravno, ujutro sam se probudila, a kraj mene nije bilo nikoga. Od onda osjećam neku veliku prazninu. I sasvim očekivano, ne mogu prestati misliti na njega. Jednostavno mi fali.
No, dosta mojih žalopojki. Idem po svoje role i konačno činit nešto pametno za svoje tijelo. Pusa
Post je objavljen 01.07.2007. u 18:23 sati.