Znam da sam jučer pisala i da je skroz čudno da pišem tako često, jer sam inače lijena, i uzbudljivost mog života ne pruža više materijala od dva upisa mjesečno, ali eto, dogodilo se i to da JA pišem dva dana za redom.
Kao i sve odluke koje donesem nakon što ne razmislim o njima, tako sam i sad odlučila da nema smisla samo čekat na vrhu brda da mi se onaj tamo smiluje i odvede nas nekako u Ankh, pa sam krenula pješice u nadi da ću negdje usput naić na civilizaciju i na nekoga tko može letit... sam ili s nečim, svejedno. Glavno da dođem doma.
I nakon što sam prošla mali dio puta, naišla sam na jednom malog dwarfa, koji je izgledao skroz jadno i umorno i sve to, pa sam si mislila, ja ću njemu pomoć, dat mu vode i hrane, pa će mi on pomoć da odem. I tako, nakon što mi je prožderao sve što sam imala, krenuli smo prema Ankhu. Jest da uopće nismo išli u smjeru koji mi je pokazao moj prijatelj, ali dwarf je rekao da on zna puteve i smjerove bolje nego ijedan čovjek i da mi je on gore samo lagao da bi me zadržao.
Čak sam mu i povjerovala, mislim, zašto bi mi tako mali dragi patuljčić lagao?
Sve dok nismo stigli do neke špilje, gdje se počeo jako čudno smijuljiti.
Pitala sam kako ćemo proć kroz nju, jer nije bilo drugog prolaza, a on je rekao 'nećemo'.
Bila sam stvarno zbunjena.
"Kako nećemo?"
"Ja ne trebam dalje."
"A Ankh?"
"Ti trebaš u Ankh, prođi kroz tunel i doć ćeš tamo."
"Stvarno?"
I dalje se onako smijuljio, što mi je bilo stvarno čudno.
A onda je, s hrpom drva u rukama, naišao moj prijatelj s brda, i pogledao patuljka, pa mene, pa opet patuljka, pa špilju. I nešto promrmljao što je opasno zvučalo kao psovka. Onda je bacio grane na pod i isukao mač. Patuljak je izvadio sjekiru i gledao ga kao potpuno druga osoba, meni se činio skroz drag...
I onda su se počeli tuć. Ozbiljno. Ja sam se pokušavala sjetit nekog dobrog spella, al fireball nisam mogla bacit kad su se stalno vrtili jedan oko drugoga. Nijedan drugi ne znam baš dobro.
I onda je patuljak pao na pod. Još nikad nisam vidjela mrtvog patuljka. Izgledao je isto kao i živ, samo što se nije micao.
"Zašto si to napravio?" pitala sam ga, na što mi je rekao da bih trebala prestat radit gluposti i dovodit si život u opasnost, a onda je pogledao prema špilji. Pa sam pogledala i ja. I sledila se.
Tako mi bogova odvratniju zvijer nisam nikad vidjela.
Neka odurna, debela, ogromna zmija sa ljuskama i slinava...
Uzdahuno je i nasrnuo na nju.
Tek mi je onda sinulo da me patuljak ne bi odveo u Ankh.
Bila sam skroz bijesna zbog toga i odlučila da sad neću samo stajat, pa sam bacila vatrenu guklu prema unutrašnjosti špilje, na što je zmijurina zaskvičala i okrenula se prema meni, ali ju je zaustavila porezotina koju je dobila od mača, i onda se opet okrenula prema njemu, i ugrizla ga za rame.
Ovaj je pobjesnio i zamahnuo mačem tako jako da joj je odrezao glavu.
Uglavnom, nakon toga smo se vratili u špilju i ja sam mu očistila ranu, ali čini se da to neće biti dosta.
Sva sreća pa nam je na prvoj godini bio obavezan predmet Biljke, pa znam otprilike što mi treba protiv takvog otrova.
I da, dok sam mu čistila ranu sam ga pitala "Nije li možda vrijeme da mi kažeš svoje ime?" na što se on nasmiješio, iako je bio sav mlitav od otrova, i rekao "Arathorn."
Post je objavljen 23.06.2007. u 00:34 sati.