"Ti bi htela da te volim, a da ti mene ne moras? Istina je da stvarno ne moras da me volis, ali zasto ti onda moja ljubav imalo znaci? Da li je, onda, to ljubav, ili samo pricas da bi postigla nesto drugo? Mislio sam da tada ni ja tebe ne moram voleti, ali moje srce mi kaze da ipak moram. A ti volis njega, a on nju..."
Sta je ljubav? Znamo li da je prepoznamo? Da li uvek znamo koliko volimo? I koga? I moramo li odmah znati? I da li ikome moramo dokazivati da znamo?
Zelimo li ponekad ljubav toliko jako da sebe ubedjujemo da smo zaljubljeni i kad nismo? Da ispunimo tudja ocekivanja i "volimo" osobu kakvu "treba" da volimo? Ili prosto nestrpljivo srljamo pre nego sto nam "zivot sazri"?
A posle, kad nas to ubedjenje zaseni, pa sansu za pravu ljubav prokockamo, ima li smisla sto smo sebe ubedjivali da smo voleli "pogresnu" osobu?
A mozda ipak nije pogresna? A mi to nismo osetili na vreme, jer smo imali druge planove. Kakve god planove da smo imali, ipak su to bili samo planovi, a prava osecanja smo pustili da uvenu...
Nemam odgovore. Ima li ih neko od vas? A ipak volimo (i "volimo"), i svet i dalje postoji. Smeta li nam par "izgubljenih bitaka", ako ce vecina nas na kraju ipak "dobiti rat"?
Problem je samo u tome sto ljubav i rat poredimo, trpajuci ih tako u isti kos. Oni koji zele samo pobede i nisu za ljubav. Pozelite, ponekad, da i ne pobedite. Svima nam je poznato da je ljubav bas ono suprotno: "slatka predaja". A kao takva opstaje samo ako je uzajamna. Bez "dokazivanja snage".
I bez straha da cemo se "osramotiti".
P.S.: Onaj koji svoju "snagu" dokazuje, time samo pokazuje da u nju nije siguran.
Mnogo je stvari koje se bojimo priznati sebi i drugima, i to jednostavno zato što se bojimo loših iskustava. Jedno od, čini se, najtežih priznanja je "Volim te."
Ironično, zar ne? Ne bismo li upravo o ljubavi trebali pričati na sva zvona i deliti svoju radost sa ljudima oko nas? To ćemo učiniti tek u trenutku kada se naše dve skrivene ljubavi formaliziraju u vezi, kada obe strane nekako uspeju da naprave onaj prvi korak i priznaju najskrivenije misli. I koji su to uopšte načini na koje ljudi danas iskazuju osećanja? U ne tako davnoj prošlosti damama su pod prozorom zaljubljeni momci svirali serenade kako bi izrazili svoju ljubav. U seoskim sredinama devojkama prema kojima su gajili osećanja mladići bi poklanjali jabuke, u nešto novije doba i finansijski bolje potkovanim sredinama damama zaljubljeni momci šalju cveće, nakit ili čak i neke skuplje poklone. Odlazi se na večere, izlete i slično.
U svetu tinejdžera najslađa su priznanja u okrilju mračnih kutaka nekog disko kluba, zabave ili sličnih grupnih okupljanja.
Nekima je problem priznati svoje osećaje jer su po prirodi introvertni. Drugima je pak teško jer su imali loših iskustava koje ne žele ponoviti, ili nisu uopšte imali iskustava pa se boje rezultata. Na primer, ukoliko ste jednom nekome rekli da ga volite, a ovaj vas je iznenađeno pogledao misleći da ste samo prijatelji, situacija postaje napeta i neugodna. Osoba kojoj je priznanje upućeno verovatno se oseća na neki način obaveznom i dužnom jer ne oseća isto što i vi, neugodno joj je jer smatra da vi očekujete neki potez, i u krajnjoj liniji, shvata da vaše prijateljstvo prelazi u neku drugu dimenziju u kojoj više neće moći da funkcioniše. Mnoga su prijateljstva zbog toga propala, iako ima i onih koja su ostala podjednako čvrsta, još bolja, ili se pretvorila u ljubavnu vezu. Ipak, češća su ona koja rezultiraju odvajanjem.
Kako ćemo nekome reći da ga volimo, zavisi od trenutne situaciji u kojoj se nalazimo. Hoćemo li to tiho šapnuti pred kućnim pragom nakon dobrog izlaska, vrištati pod prozorom ili napisati kao poruku, stvar je izbora i prikupljene snage. Nije lako reći "Volim te", jer te obične dve reči koje u vezama tako često ponavljamo, kada ih nekome izgovaramo prvi put, zvuče teže i ozbiljnije. Ne znam koliko se vas može setiti trenutaka u kojima su im drage osobe izjavile ljubav.
Moramo li da budemo sigurni u osećanja druge strane da biste joj mogli reći "Volim te", ili je i to rizik kao sve drugo u životu? Treba li muškarac biti taj koji će napraviti prvi korak, i je li njima manje neugodno? Naravno da ne! Neki će reci da su muškarci osećajniji od žena, i da će izjaviti ljubav tek tada kada sigurno budu voleli, a žene su te kojima reči ne znače mnogo. To baš i nije tačno, iako je nekako u društvu zaista uobičajeno da žena očekuje udvarače, ne da se i sama udvara. To je stvar osobnosti i odgoja, jer neki su spremniji reći svoje mišljenje bez obzira na posledice, a muškarcima nije ništa lakše samo zato što su muškarci. Najgora stvar koja vam se može dogoditi je laganje; kada nekome kažete da ga volite iz milion razloga koji su sve samo ne ljubav, pa u tu kategoriju ulazi i ono "Ne bih ga/ju želela povrediti". Neistina je nešto što će povrediti najviše, pa onda je lakše podneti i neke sitne poraze – samo da smo sigurni u istinu. Stoga je rizik izjavljivanja pravih osećanja daleko manji od rizika kojem podležemo ako živimo u laži.
Post je objavljen 11.05.2007. u 21:20 sati.