Da li ste se pitali kad šta je to emotivni luksuz?
To je kad imate nekog "na koga ste navikli, čijom ste glavom nesvesno počeli misliti, na čiju ste toplinu počeli računati noću" (ovo sam našao na stolu pored jedne poluispijene šolje kafe), a onda nađete još nekog, nekog ko Vas zavoli i počne da živi samo za to da bude sa Vama. I kud onda?
Sve je ok dok je to novo posebno, ali može li nešto biti beskonačno dugo tako posebno?
Izgleda da ja nisam spreman... Čim mi neko priđe više od onog što mogu da podnesem i počne da me prisvaja, ja bežim, tražim izlaz da se ne ugušim. Potrebna mi je moja sloboda. Potrebno mi je da me neko pokreće iznova i iznova, da mi ulepša dan, da me nasmeje. A da li postoji neko takav? Da li je istina da svaka ljubav vremenom počne da liči...? I koja je poenta onda razilazaka sa onima koji su bili ranije tu? Koja poenta da se na tren osetimo živima kroz patnju i ljubavni bol kad se na kraju opet umrtvimo?