Ležim na mokrom tlu u bakinom vrtu i buljim u nebo… pod leđima me žulja oveći kamen, ali ne marim, dapače, neugoda mi pomaže zaboraviti… treba mi tako nešto, ne smeta mi čak ni što sam potpuno mokra od ležana na tlu…
Ne znam zašto sam ponjela podlogu i papir, ali znam da mi pisanje pomaže više od ičega. Riječi se jednostavno lijepe za papir, urezuju u njega…
Suze mi žele opeći obraze, ali ne teku… a tako bih željela da poteku, da obrišu bol.. da obrišu mene.. tako mi treba nešto.. nešto poput šamara, kiseline na golim prstima, orgazma, smijeha poslije dobrog vica, udaraca basova u želudcu, vruće epruvete u ruci, šake u trbuh, kamena u glavu.. ogromna količina bilo koje emocije osim ove… bilo što, samo ne osjećaj.. pa nešto kao da mi je netko uzetom privezao utrobu i pokušava je iščupati iz mene… trebam bilo što da zaboravim to da sam nevidljiva, da zaboravim preveliku, a još k tome i nezasluženu količinu kisika u mojim prsima.. da zaboravim osjećaj kako je ovih 17 godina bilo grijeh, a 1989-ta velika pogreška dvoje nevinih ljudi…
Želim da mi suze operu oči, obraze, dušu… a one ne teku…
Hodam školom i brojim idiote, morone i kretene… mnogi bi nabrojali stotine, a ja vidim samo jednog. I to baš u onom trenu kad u WC-u pred ogledalom dignem pogled! Vidim idiota koji nezna što će sa životom, koji plače kad se svi smiju i smije se kad svi plaču. Vidim idiota koji ne zaslužuje čak ni da se izbriše sa lica zemlje…
Oprostite ljudi, danas mrzim samu sebe…
Na listu naj knjiga dodajem Sliepu ulicu…
Datum(da nebi bilo zabune ili nesporazuma): 20.3.'07, utorak
Vrijeme: 16:32
Mjesto: blatno tlo bakinog vrta, nigdje drugdje nisam mogla biti sama.. tko bi rekao da dvoje starkelja može biti naporno i sveprisutno…
Post je objavljen 22.03.2007. u 18:14 sati.