Danas mi je najteže... ne izlazi mi iz glave. Svako jutro se probudim sa mislima o njoj i koliko je sati (flotice).
Počinje mi radno vreme... hteo sam još ponešto da napišem o tome koliko je volim... ali...
Sve u zivotu je jedan začarani krug. Rodimo se u njemu... živimo u njemu. Nekad pomislim da bi mi bilo lakše da je nisam ni upoznao. Jedina osoba zbog koje sam bio spreman sve da promenim... I sad sam... Ali ne znam u šta da verujem... Da li joj je sve ovo bilo samo igra koju je već igrala ili ipak nešto više od toga?
Samo sam se ućutao... Sinoć sam hteo reći naglas da mi nedostaje, ali sam samo spustio pogled. Ne znam kako ću ovo pregurati.
Post je objavljen 24.01.2007. u 07:57 sati.