I naravno, Mislav nam je sve ispričao. Kako je pobjedio Čumija (izostavio je dio da se Čumandra sam povukao), i kako on sada može prizvati pandu s mlijekom u očima (to je zapravo samo avatar). Ugrabili smo nekaj malo polarnog svjetla i spremili ga u staklenke (Mislav ih je stvorio).
''I da, rekao mi je da ti dam ovo.'' kaže Mislav i preda mi Nun-Čake.
''Kaj će mi te Nun-Čake?'' čim sam ih primio u ruku obasjala me neke svjetlost. I Nun-Čake su isparile, a ja sam se osjećao drukčije. Nekako, prosvjetljenije.
Kuff i Miki su me zbunjeno gledali, a ja sam kojih tridesetak sekundi stajao i buljio u prazninu. Glas mi se obraćao. Pričao u intergalaktičkom sudu, Vesni, propasti svijeta, te obećanoj zemlji - Arkadiji.
''Sven, si ok?'' zapita me Kuffner.
''Arkadija?'' odgovorim.
''Molim?'' kaže Mislav.
''Ma Dinamo, Zagreb.'' kažem. ''Idemo dalje. Pravac Utrine.''
Panda je klimnula, i tako smo uhvatili dobre valove, i plovili prema Utrinama. Bili smo uspjeli. Dokazali smo se. Sada smo punopravni Utrinjski ratnici.
Negdje rano ujutro bili smo iznad Češke, te smo začuli zvuk borbe. Pogledali smo dolje te ugledali viskog plavokosog mladića kako sa bubnjevima odbija navalu balroga. Njih 15-ak. 20-ak metara od njih bila je jedna drvena krčma. Svojim drum sollim stvarao je sonične valove kojima je odbijao balroge. No tako nije mogao zauvijek. Kuffner i ja smo se pogledali te smo znali što nam je činti. Predao sam Mislavu uzde i rekao mu da nam daje potporu iz zraka. Klimnuo je, a Kuffner i ja smo iskočili na Balroge dok smo letili iznad njih. Isukao sam mač u zraku te zamahnuo udarivši ga nasred lubanje. Mač je prošao kroz oklop i rasjekao mu glavu, a balrog je pao - mrtav. Kuff je bio jednako uspješan, te je svojem zdrobio glavu pomoću svog malja. Miki je preletio iznad njih te je jednog zaledio s novodobivenim moćima. Plavokosi mladić je onda poslao jedan zvučni val koji je jednom balrogu skroz izgasio plamen, i praktički ga uništio. Ovo je već bila rješena stvar.
Balrozi su nas začuđeno pogledali, no mi nismo stajali. Kuffner je udario maljem u zemlju te poslao udarni val, uništivši dvojicu. Mislav je stovrio manji tornado koji je ponio još dvojicu. Bubnar je nastavio solirati te zvučnim valovima ugasio plamen života još dvojici. Ja sam ponovno čuo taj strani glas u glavi. Govorio je o mojoj skrivenoj snazi. Odjednom sam letio od jednog do drugog balroga velikom brzinom i sjekao ih. Pala su četvorica, zadnji se dao u bijeg, no bubnjar ga je dokrajčio jednim preciznim udarnim valom. Kuffner je pohvalio moj potez, a meni niš nije bilo jasno. Okrenuli smo se i došetali do plavohana, ispružio se preko bubnjeva, Mislav je sletio iza nas.
''Zahvaljujem na pomoći.'' kaže bubnjar te zamahne svojom dugom plavom kosom.
''Nema na čemu buraz.'' kažem ja.
''Da, no samo nam reci, od kud balrozi usred bijela dana?'' zapita Kuffner.
''Oklada.'' mirno odgovori bubnjar.
''Oklada?'' ponovim tupo.
''Nismo se ni pošteno predstavili.'' upadne Mislav u razgovor. ''Ja sam Mislav, drago mi je.''
''Jan, najjači bubnjar u galaksiji.''
''Ali ne u kozmosu. Ja sam Matija, zovi me Kuffner, kao i svi.''
''Kakav ti je to nadimak?'' Jan će.
''To mu je prezime. Inače, ja sam Sven.''
''Od kud ste vi?'' zapita nas.
''Utrina.'' jednoglasno kazasmo.
''A ti? I koji kurac radiš u Češkoj? I kakva je to oklada bila?'' pita Kuff.
''Ma čekajte, ajmo prvo do moje pivnice, pa ćemo fino k'o ljudi popričati.''
Jan pljesne rukama te se bubjevi pretvore u samo jedan manji ratni bubanj.
I tako smo se našli u toj prelijepoj drvenoj pivnici, ova nije bila takav špajzl. Naručili smo pive, i dobili ih. Jan nam je ispričao kako su Balrozi došli u gostionicu i izazvali ga na natjecanju u ispajanju pive. I kako su izgubili, razljutili su se i počeli razbijati uokolo. Čak nisu ni oplatili dug.
''Pih. Nikad ne vjeruj Morgothovim slugama.'' kažem ja.
''Inače? Kaj radiš u životu?'' zapita ga Mislav.
''Pijem i točim pivu, bubnjam, te uništavam sile zla. Također sam član Christopher Lambert fan cluba, a u slobodno vrijeme ispralvljam netočne navode o Noldorima na wikipedi-i.''
''Zvuči zanimljivo.'' kaže Kuffner.
''A vi?''
''Pa, mi uglavnom šoramo sile zla. Mislav u slobodno vrijeme skuplja markice i maramice, Kuff smišlja nove načine za mučenje a ja surfam.'' odgovorim mu.
''U Utrinama imate plaže?'' zbunjeno će Jan.
''Ma ne. Surfa zračnim strujama.'' odgovori Mislav.
''Ne pitaj.'' dovrši misao Kuffner.
I tako nas je Jan pitao može li nam se pridružiti. Nismo imali ništa protiv, a imali smo puno toga za. Tako da smo uskočili na sanjke i krenuli dalje.
Jan je sjedio naprijed, do mene, a Kuffner i Mislav su iza igrali Čovječe ne ljuti se (i povremeno se moglo čuti Mislava kako se žali da Kuffner vara), a ja sam naravno, vozio.
''Sven, mogu li ove sanjke brže?'' upita me Jan.
''Ne znam. Nisam probao.''
''Pa probaj.'' nastavi on.
Slegnuh ramenima i zamolim pandu da idemo brže. Ona klimne, pa smo se odjednom našli kako jurimo nebeskim strujama, iznad oblaka. Anđeli (koji su se grudali) su nas psovali i izmicalio se sanjkama. Popeli smo se visoko, onkraj stratosfere. No panda je išla više, i više, dok se nismo našli u svemiru, gledajući planet ispod nas.
''Kako možemo disati?'' zapita Kuffner.
Svi smo istovremeno čuli glas.
''Ne brinite se. Panda vas čuva svojim moćima, kao i čarolija sanjki. Ništa vam se neće dogoditi.''
Gledali smo oko sebe. Zvijezde su se gasile i palile, kao svjetla semafora. Ugledali smo mjesec iza nas. Površina mu je bila glatka, bez ikakvih kratera. Anđeli su letili oko nas, plešući. Jurij Gagarin proletio je ispod nas u svojem nebeskom vozilu.
''Tko si ti?'' upitam ga ja.
Jasno sam mogao vidjeti Zagreb ispod nas. Veliki bijeli grad na sivoj rijeci. I vidio sam Utrine. Jedini kvart koji se vidi iz svemira.
''Poštar. Poštar lakog sna.'' kaže glas.
Odjednom smo pojurili prema gore, a planet nam se užasno približavao, ili mi njemu? Ma sve je relativno. Europa. Hrvatska. Zagreb. Novi zagreb. Utrine. Prolazili smo kroz oblake (anđeli su nas ponovno psovali i izmicali nam se). Neboderi su nam bili sve bliže i bliže. No odjednom nas je panda povukla sjeverno. Sve dok nismo došli do istočne toplane. Sjedišta intergalaktičkog suda. Dimnjak je izgledao kao slonova surla koja je ispuštala dim. Mislav i Jan su bili skorz blijedi, a Kuff i ja smo htjeli to još jednom ponoviti. Ovi su nas začuđeni pogledali, i pokušali iskočiti sa sanjki. Bili su prespori. Nakon jedno pet luzdizanja i spuštanja ono dvoje su bili zeleni pa samo odlučili prestati. Njih dvoje su počeli ljubiti majčicu zemlju dok smo Kuff i ja krenuli prema toplani. Mislav i Jan su nas brzo sustigli.
Na ulazu je bio neki recepcionar (zvao se Petar, imao je 2012 godina, volio je filmove s Gretom Garbo, a nova strast mu je postala igranje Call of Duty-a), te nas je pitao što ovdje tražimo. Pokazali smo mu vizitku, on se nasmješi i povuče uže koje je visilo kraj njega. Trenutak kasnije se zemlja ispod nas otvorila a mi smo propali. Pali smo na neki tobogan i klizili prema dolje. Nismo vrištali (nakon vožnje svemirom sve vam izgleda bezopasno). Izletili smo u neki mračni hodnik. Od gomile žarulja samo je jedna gorila. Sve me zapravo podsjećalo na čekaonicu kod doktora, čak i one odvratne stolice.
''Pitao sam se kad će te doći.'' čuli smo glas.
Pogledali smo prema gore te ugledali gorostasa od čovjeka. Bio je širok poput grizlija, nešto niži od dva metra, a kose nije gotovo ni imao (famozna nulerica), na licu mu je bio luđački osmijeh. To je Bisso, šef TUP-a (Tajne Policije Utrina), a i zaposlenik intergalaktičkog suda, to nismo znali. Ustavši te očistivši prašinu sa sebe smo se malo razgledali uokolo. Bila su samo jedna vrata.
''Kaj TI tu radiš?'' zapita ga Kuffner.
''Radim.'' odgovori Bisso.
''Za intergalaktički sud? Pa mislio sam da radiš za kraljevstvo.'' nastavim ja.
''Oboje. Inače. Samo sam tu da vam kažem, uđete kroz ona vrata, nemojte se obazirati na zmaja, on je tamo samo da vas uplaši. I da, kraljevsto je u ratu.''
''MOLIM?! Rasparač se napokon usudio napasti?'' glasno ću ja.
''Ne. Rasparač nas je sve pozvao da se ujedinimo. Centar je napao. Travno, Utrine, Dugave, Središće i Zapruđe stoje zajedno.'' nastavi Bisso.
''A Siget, Sopot i Sloboština?'' zapita Mislav.
''Opsadno stanje. Jašemo zajedno.'' Bisso će hladno.
''Što čekamo. Idemo!'' poviče Kuffner i krene tražiti izlaz.
''A-a-a. Vi idete unutra, ovo je mnogo važnije. Ja idem, povjeren mi je važan zadatak.'' Bisso će.
''A to je?'' Kuffner pita.
''Probuditi Čuvara.''
''Mišljenovića?!'' s nevjericom kažem ja.
Bisso je samo kimnuo. Oprostivši se s nama krenuo je niz hodnik i nestao u tami. Okrenuli smo se bili prema Janu. Cijelo vrijeme ja bio tih.
''Ne brini se. Ovi nemaju veze s tobom.'' kaže Kuffner.
''Imaju. Ja znam za invaziju već dugo.'' kaže Jan.
''Nda? Kaj nam onda nisi rekao?'' nastavi Mislav.
''Što mislite zašto sam bježao na sjever, čak u Češku. Nisam se želio boriti na njihovoj strani. No mogu vam pomoći. Znam njihove slabosti.''
''Znamo i mi. Samo treba pokazati zube, i već bježe.'' kažem ja.
Svi smo se složili da Jan nema veze s napadom te smo krenuli prema vratima, na njima je pisalo: ''Kucaj, ne zvoni.''
Zvonili smo.
Post je objavljen 19.01.2007. u 11:33 sati.