I tak ja zarađujem, studiram, idem van… prava studentica. To mi se u Zagrebu nije desilo. Nekak sam si odgovornija, pametnija, odraslija, zrelija. A još uvijek potpuno ista: zaigrana, pomalo djetinjasta i jako mlada. Smiješno mi je to. Danas mi je rođendan… DVAJŠESTI!!!! Pomalo sam tužna jer nisam doma s ljudima koje volim ali opet, i ovdje sam stekla prijatelje koje volim i koji me vole. Ne da mi se slavit. To me prošlo. Imam osjećaj da nemam što slaviti. Ročkas ko ročkas, još jedna godina više, još par sijedih na glavi, možda još koja bora smijalica i to je to. Cice mi sigurno neće narast. A osjećam se mlađe. Ko da sad treba doć ono naj, naj, najbolje. Imam sve, savršeni spoj kronološke dobi koja sa sobom nosi neku zrelost i iskustvo, i mentalnu dob od oko 20, možda 21. I uopće mi nije loše.
Pekjučer sam imala svoju prvu redarsku akciju. Završila sam s poslom oko 2 i ostala još malo s ekipom plesat. I Johnny me trkne, gle dvojica se tuku. Skočila sam i s još jednim tipom ih razdvojila. Taj tip je držao jednog, ja drugog. I viknula sam Johnnyju da ode po Pepu i Martina, redare na ulazu. Nekak smo ih uspjeli zadržat dok se Pepa i Martin nisu pojavili. Pepa je bio jako ponosan na mene. J Oni mi dođu ko neka prava familija. Nikad nisu radili s curom u ekipi i jako brzo su me prihvatili u tu svoju malu redarsku obitelj. Pepa mi je najdraži. Ogroman je, debeli, ima oko 40 godina (moja slobodna procjena), ćelav, puši lulu. Ko neki tata. Strašno je opak kad radi a ustvari je totalna dobrica. Non stop mu glancam ćelu i to mu je jako smiješno. Drugi Pepa radi u policiji. Ima oko 25 godina a u klubu radi samo petkom kad je najveća frka, jer fura sa sobom pištolj. Petkom je tamo jako puno ljudi i radimo pretres jer ima jako puno noževa, pištolja, suzavaca, boksera i ostalog prekrasnog oružja. Izgleda ko masovni ubojica.Honza ima oko 23, bavi se gomilom borilačkih vještina i pravi se jako ozbiljan. Ustvari je beba. Martin je stariji, debeli, veliki i jako me podsjeća na onog velikog žutog patka Bubija iz onog crtića. Kozel je ogroman, stvarno ogroman… Connanovski ogroman. I samo sjedi rješava sudoku. Tu i tamo digne glavu i zaustavi vrijeme pogledom. Doslovno. Ljudi se smrznu kad Kozel odvoji oči od svoje križaljke. A čula sam i da ga nitko nikad nije vidio nasmijanog. Al to su "moji dečki" jako su dragi i ja sam jako draga njima. Kejđ misli da to možda i nije najidealnije jer, da me netko slučajno preksinoć lupio, dečki bi ga gadno sredili. Ja mislim da mi se baš zato nikaj neće desit. Svi znaju da sam VYHAZOVAČKA i da imam nekoliko grdosija iza sebe. A s njima se nitko ne želi petljat.
I tako polako prolazi i moj rođendanski dan. Fala svima na sms-ovima, mejlovima i dobrim željama. Falite mi...
Post je objavljen 04.12.2006. u 20:36 sati.