evo me ljudi s novin postom...
koji je posvećen...pa neznan kome...
pisat ću o ovom litu..mojoj najcescoj temi....
nekidan smo andrea danica i ja išle na misto di smo izlazili cilo lito...
došle smo tamo...bilo je tako prazno i ladno...
šetale smo tuda i vidila san da nema njih...
samo san se okrićala u nadi da će odnekud izletit..
ali nisu...
sile smo na grede koje su bile tako ladne...
a prije su uvik bile vruće...
i onda su mi kroz glavu samo prošla sjećanja...
svi oni naši razgovori...
svo naše ludovanje...
al razočarali su me kaa niko do sada...
al vjerovatno smo i mi njih....
al ne toliko koliko su oni nas....
mi smo njih zbog jednih drugih ljudi koji su mi i dan danas dragi...
s kojima san isto svašta prošla...
i nikad ih neću zaboravit....
možda je vrime da zaboravin neke stvari...
pokušala san par puta...al neide...
možda još ništa nije gotovo....
ko zna....
svaki dan se dogode neke stvari...
evo sad izlazimo s drugin ljudima...
i u svima tražim njih....
a ne nađen ih...
svatin da su i jedni i drugi bili pre pre posebni...
nema dana kad ja nisan nekog uspoređivala s njima....
uvik govorin "ajme jese sićaš onoga kad je ovaj il onaj...."..
a sada...
sad smo zaostali....
pokušavamo se sve 3 vratit unazad...
pokušavamo spasit neke stvari...
u svim malim događajima između nas i njih mi vidimo još nade i još šansi...
i kod jednih i kod drugih...
i onda kad vrime zastane...kad se ništa ne događa...
gubin nadu....
pokušavan nać odgovore na pitanja koja su mi vrlo bitna...
ne mogu reć da se ne trudimo...
trudimo se koliko god možemo....
ko zna oćemo li uspit....
a i ako ne uspijemo bar ćem znat da smo pokušale...
toliko od mene...
Post je objavljen 04.11.2006. u 14:30 sati.