Neki dani su stvarno čudni. Probudila sam se sam od sebe i prije nego što mi je zvonio mobitel, sretna, nasmijana, odmorna (iako sam kasno isla spavat jer smo, kad smo se vratili iz kazalista u kojem smo gledali slovački mjuzikul "Na vapim grobovima" koji je bio fenomenalan, gledali "Crash"). Sijalo je sunce, dan je bio prekrasan. Skuhala sam kavu, probudila Niku koja se uspjela jako prehladit. Skuhala sam joj čaj, uvalila c vitamin i granobil, proluftala joj sobu i rekla da mi javi ak joj kaj treba. Otsla sam se spremat za fax. Pokucala mi je rumunjka Oana. Ostala je bez love a stipendija joj sjeda tek u ponedjeljak pa jel joj mogu posudit 50 kruna. A kaj bus s 50 kruna? Pa to je niš. Dajem joj stotku jer ni ja nemam više, al nije bed, meni je danas došla lova. Krećem na fax. Otvaram vrata a pred vratima Mato s pixom gela. Jel mu mogu napravit frizuru. Skidam rukavice, radim mu frizuru, perem ruke i odlazim. Mato komentira da sam svima na katu kao mama. Smijem se, drago mi je. Krećem put stanice sretna i nasmijana sa sunčanim naočalama na nosu. Odjednom počne padat snijeg. I dok sam čekala tramvaj, smrzle su mi se uši. Najednom sam se jako rastužila, jer mene nitko nije zaustavio kad sam odlazila i rekao da ponesem kapu. Fali mi moja mama...
Post je objavljen 03.11.2006. u 17:02 sati.