da... nešto u meni ne da mi mira, stalno razmišljam o toj pjesmi, pjevušim ju... Drago Britvić, možda i nije bio nekakav tekstopisac, ali svci će se pronaći u predgrađu, ili mirno će teći rijeke, eto, žao mi je i Vice Vukova, nitko ne piše što je sa njim, a niti što je sa našim jednostavnim malim ljudima, koji ipak pišu ponekad iz duše i iz glave i stihove što ne prestaju zadirkivati maštu čitatelja... Da li sve ovo i ima smisla što sam napisao, ne znam... Samo znam da ponekad opet sjeti me neki tuđi pokret i osmjeh na sve što sam imao, ali brzo i to prođe, pa dođe nešto novo, drugačije mlađe, iskrenije, ali zaigranije i tada opet vidim kolika je razlika među tim curicama i ozbiljnim vezama... Znam, ponekad i pričanje bez veze može potaknuti nekakave skrivene lavine u meni, ali iskreno, pa nitko ne poznaje osobu dok s njom nije 24 sata i tada se sve u tebi zavrti za 360 stupnjeva... Ja sam se iskreno mogao i prilagoditi, ali ona nije i zato joj hvala jer je napustila san jednog dječarca, ali iskreno ja sam takav, mogao bi se prilagoditi svakome, ali više ne želim, jer iskreno možda je čovjek koji puta i grub, pa misle da se pokazuje loša slika, ali meni se ne da igrati te igrice sviđaš mi se pa sutra ne, dosta mi je tih dječačkih pričica i ne znam kakvog udvaranja, jer ako si uistinu zagrijan za neku osobu tada znaš da je to to, a ne zad nekakava nagovaranja i nećkanja... dosta je toga bilo... ne da mi se više... i sad da se opet vratim na početak, žao mi je jer sam sjetan, jer mi fali ravnica, jer se želim vratiti tako razmišljam... Svi bježe od doma, a ja se želim vratiti, taki sam kaki sam... Nije to niti zbog roditelja, niti zbog bivših ljubavi, već jednostavno radi sebe, i tu sebičnost želim zadržati za sebe... jel to pogrešno?!