Poslednji put smo se videli jedne jeseni, ne znam pre koliko vremena. Stajali smo jedno pored drugog i nismo se gledali. U stvari, on je gledao u nebo.
"Sumorno je. Kakav dan!! Ovo me podseća na tvoje crteže iz detinjstva- izduženo i spljošteno nebo, dan bez sunca. Nikada nisi crtala sunce, a uvek je bio dan..."
Trebalo je da nadolazeću zimu provedemo zajedno.
* * *
Dva dana sam ležala nepomično i čekala da hladnoća pogubno deluje. Ili bar žeđ. Želela sam da prekratim dosadu jednom zauvek.
Mrzim odsustvo ideja i svoju potrebu, da kad to osetim, samo čekam da me prođe... ne preduzimajući ništa. Mrzim čekanje. Želela sam da nešto započnem i da to dovedem do kraja.
Ali, sve započeto je ubrzo gubilo svoj smisao. Ponekad bih zaboravljala svrhu svojih aktivnosti. Stvari su iza mene ostajale nedovršene. Oduvek...
Mrzim svoje crteže bez sunca.
Post je objavljen 24.08.2006. u 11:58 sati.