Marketing
Izgubljena...
Ipak..previse virujen da je sve uvik super i lipo i neopisivo iskreno... al ljudi nisu takvi... niti on nije takav... jucer smo se ka pomirili... sve je bilo ok.. tada je sve tako lipo govorija ... da me voli... da stvarno nije tija prikinit i da je samo taj jedan razlog koji mu smeta... obecala san da ce se to prominit... ljubija me bas ka i prije... sad znan da nije bilo iskreno...
Na rastanku... „ivane, ocemo se vidit sutra...?“ ...“vjerojatno, cut cemo se...“ ......to sutra je danas... veceras... jos par sati pa ce bit jucer... 10.7... nasih misec dana... sican se svih njegovih rici „ljubavi, taj dan moras biti tu, sa mnom... nemoj ic nigdi,otkaži putovanja, ma sve...“ ....sad kad je dosa taj dan... samo san tila biti s njin, nista mi drugo nije bilo bitno... saljen mu poruku... drugu... trecu... nema odgovora. Saljen mu opet... nista... taj dan provela san otprilike cili dan sama u sobi slusala nase pisme... nisan imala volje jest, pit... pričat... samo bi se na svaki zvuk poruke trgnula misleći da je on... al nije bija. Nije mu bilo bitno... njemu nikad nije bilo teško užicat za poruku da mi se javi... niti dić telefonsku slušalicu, zvat me ne kućni, uvijek bi našao načina da se čujemo... ovaj put ništa... kako drugačije objasniti, nego da mu nije više stalo...
Neznan sta da mislin... kad smo prikinili, ako je to doista mislija, zasto je pokusao opet... diga me do nebesa a onda mi slomija krila... to nemogu svatit... neću sad reć da je kreten, da ga mrzin, da je ka svi muški... jer nije ka ostali, s njim mi je stvarno bilo neopisivo lipo, i stvarno san ga obožavala... neću ni reć „bolje da se nikad nismo upoznali...“ ...pokusavan se držat onoga „don´t cry because it´s over,
smile because it happend...!“
-jer stvarno san sritna sta san upoznala nekog ka sta je on... i otprilike svatila sta je to ljubav... al i to da ljubav boli... i da odjednom prestane... a to je najgore... Kad me dovede do osjecaja da se vise nikad ne zelin zaljubit poslije njega... jer mozda bude bolilo jos vise... uvik san slipo virovala u ljubav pravu, ludu, nježnu... zbog koje vridi gladan bit, zbog koje vridi ostarit, živit i umrit... ...sad to vise ne zelin... jer se bojin da ce me opet povridit... ....ocu bit onakva ženska kakve nikad prije nisan mogla ni smislit... „kad zavodim ne zavolim, kad prevarim ne zažalim...“ ....baš to... bezosjećajna kuja... da me ništa više ne vriđa... da mogu prić priko ljubavi, prekida i poljubaca bez suza, i pritom reć „nije mi žao, nisam te nikad ni voljela“ ... da ja ostavljan tako lako...bez najmanje grižnje savjesti...... znan da je to grozno... al ja to ocu... nakon njega, uopce me nije briga sta ce bit... nije sad da cu rezat vene i bacat se pod auto... al jednostavno... neman vise snage bit ona ja koja je uvik virovala u ljubav... smijala se i govorila „ja san stvarno sritna zenska... mogu sve sta ocu...“
...........sada gubin i svoje zadnje ostatke zenskog ponosa i saljen mu sms... ko zna koji danas... a ako to ne uspje...e onda odustajen... zauvik. Od njega. Od sebe. Od ljubavi...
Vjerojatno da ce se desit tako... sutra cu van javit...
„gledala san kako naše kule se ruše,
Al nije da ih neću ponovo izgraditi,
Pa evo ti jos jedna prilika da se iskupiš,
Uzmi je dok možeš jer će i ona nestati...
Ne mogu živjeti bez tebe...
Ne mogu disati...
Sanjam te, iskreno...
Al reci mi da je gotovo,
I ja ću prva otići...“
Post je objavljen 10.07.2006. u 22:15 sati.