mrzila je sto on uvijek baca svoje carape po sobi. mrzila je sto se nekad cinilo da je plejstejsn vazniji od nje. prokleta igrica, rekla bi milijun puta, ljuta na cijeli svijet. unatoc svemu, voljela ga je jako. nije on bio toliko los ali nekad je bio los pomalo ali ucestalo. to ju je izludjivalo, to je jos gore jer kad se zapravo naljutis on postane dobar. dogovarali bi odlazak negdje, on ju je slusao sa pola uha. a ona je trebala da je on cuje, uvijek i skroz. puno puta je ugasila televizor. on bi se naljutio, njoj bi bilo krivo, rekla bi da joj je zao i...opet sve ispocetka. znala je da grijesi ali previse ga je voljela. podnosila je njegov cudan odabir glazbe, njegove glasne prijatelje i to sto zvace ko zvijer. da se ne zavaravamo, nije ni ona bila svetica. imala je i ona glasne prijateljice koje su kokodakale po stanu, bila je perfekcionist i time mucila sebe i sve oko sebe, mrzila je alkohol (i to je danas lose, kazu).
on je imao jednu manu koja je strsila iznad svih ostalih. ta mana se najbolje ocitovala u rijecima koje bi je pratile: kad bi ga ona nesto zamolila, samo bi reko- evo sad cu... na kraju bi cesto i zaboravio. koliko je samo puta sama spremala stol, sama peglala, sama cistila smece koje bi ostavili njegovi cool frendovi. koliko puta je pokupila prljave carape i stavila ih u kosaru, koliko puta te iste oprala...koliko puta je morala cekat da on zavrsi sa igricom da bi mogla obrisat prasinu s televizora...
ponekad je potrebno tako malo... sitnica...samo jedna rijec previse, jedan pogled- i popizdis.pogotovo ako si zena i ako imas pms- dakle, moze se dogodit bilo kad. dogodilo se to jedne veceri kad su, pardon, kad je spremala veceru za jedno poveliko drustvo. on je kasnio. najprije je legao na krevet, da se odmori. onda se krenuo tusirat a vec su dolazili prvi gosti...bila je luda,ali smirila se. namjestila je lazni smijesak i krenula docekat goste.
vecera je prosla malo utegnuto, ali ok. gosti su lagano otisli kuci, bilo je vec kasno. sutra je bio radni dan... legao je na krevet i upalio igricu. zamolila ga je da pocisti s njom stol i da operu zajednicki sudje, jer bilo je vec stvarno kasno i otpadala je s nogu... tada je to rekao... "evo sad cu." ko da ju je neko probo nozem. stala je ko ukopana. svatila je da to vise ne moze trpit. popizdila je. pocela se derat, rekla mu je sve. on ju je slusao pomalo nezainteresirano (kao opet ova nesto kokodace, bice ima pms i te fore). tek tad je popizdila, rekla da se seli, da joj je dosta svega. izletila je van.
vratila se sutradan, on je jos bio tamo. on nije ni planirao otic, jer ako je njoj lose u toj vezi, nek ona ide. tako su se prepirali danima, tjednima, nitko nije htio otici. izludjivali su jedno drugo. najtuznije u cijeloj prici je to da su se voljeli, iskreno i stvarno. ali bili su preponosni da to priznaju.zar je to moguce? je, moguce je nazalost, dogodilo je vec milijun puta.a rjesenje je bilo tako jednostavno, ona je mogla malo smanjiti svoj perfekcionizam, on je mogao koji put bacit carape na pranje i druzit se s njom...ali nije. ni ona ni on. bili su jebeno preponosni.
onda ga je ona probala pravit ljubomornim...u cemu je zapravo i uspijevala (jer bila je super zgodna i uvijek je imala neke obozavatelje koji su je opsjedali), iako on to nikad ne bi prizno. odlucila je napravit prvi korak,jer ipak je voljela njega i samo njega. zvala ga je da se nadju. on nije znao sta taj poziv znaci. cekala ga je, nije dosao, niko ne zna zasto.
i tu je puklo zauvijek.
sreli su se nekoliko mjeseci kasnije, kad ju je vidio, zadrhto je kao nekad. kad ga je vidila, zadrhtala je ko nekad. zbunjeno su popricali nekoliko minuta i otisli svako na svoju stranu.
zivot je sranje.
kraj.
Post je objavljen 01.07.2006. u 17:06 sati.