Ajme koji tempo... Kad je situacija mirnodopska ostajem na poslu do negdje sedam. Jučer je bila ludnica pa sam došla doma u ponoć, a dan prije nešto ranije, mislim da je bilo deset. Nemam radnu subotu, ali to je tako samo u ugovoru. Od sada nadalje svaka će biti radna, ful radna, što će reći da se mogu samo nadati da ću doći doma do deset navečer.
Danas me šefica pustila ranije kući jer je eto skužila da imam malih problema kod kuće, moj dragi, naime, teško podnosi ovakvo moje radno vrijeme pa mi se od jutra počeo prijetiti prekidom, iseljenjem iz njegove kuće, u koju sam uselila s prvim radnim danom jer smo skužili da ćemo jedino tako uhvatiti neko vrijeme za viđanje. Smireno je priznao da čovjek s njegovom dijagnozom treba red i da mu ovakav sumanut, u stvari samački život nikako ne godi. Nemam tu što za reći, potpuno ga razumijem, i sve se nadam da će ovaj tempo malo jenjati vremenom, kad projekt postavimo na noge. Meni je u cijeloj priči za sada dobro, sve mi je još novo, silno zanimljivo, napeto do krajnjih granica, cijeli mi se posao sviđa, kreativan je, odgovoran je, adrenalinski, baš ono što znam i volim raditi, samo u nemogućem, vrlo brzom mediju, dakle, izazov je velik i teško se tome može odoliti.
A njemu doma treba društvo, netko tko će živjeti život njegovim ritmom, s malo drugačijom koncepcijom svakodnevice. Kužim ja to i nemam baš nekih argumenata protiv, mogu se samo nadati da će on uhvatiti neki svoj ritam u ovom mom. Vidjet ćemo.
Post je objavljen 26.05.2006. u 20:57 sati.