Možda sam mogla biti drugačija. Možda sam mogla biti od onih koji misle isključivo srcem, kod kojih razum nema pravo glasa. Jesu li oni sretniji? Kad se sve zbroji i oduzme, isplati li se? Pokusavam sastaviti u glavi formulu po kojoj bi se to trebalo izračunavati, ali ne ide. Nema tu formule. Mislim srcem, dok razum ne shvati da mora intervenirati. I to sam ja, takva, i mislim da se neću promijeniti. Samo me zamara pitanje zašto mi onda sada razum ne intervenira? Zašto mi ne dopusti da se toliko okrećem po krevetu da bi se nakraju morala dići i opet ga napraviti, pa da se i nakon toga nastavim okrećati dok ne shvatim da nisam još toliko umorna da bih zaspala? Zašto sada sve pjesme koje čujem razum govori kao da su za njega pisane? Zašto mi dopušta da mirišem bočicu njegovog istrošenog parfema? Zašto mi razum ne zabrani da u svakom drugom tražim njega?
Zašto mi ne dopusti da ga prebolim?
Post je objavljen 13.01.2006. u 14:51 sati.