Marketing
MORA DA SAN U RAJU
To san pomislila jučer ujutro dok san se spuštala lagano niz padinu. Bilo je sunčano i plava mi je kosica vijorila na vitru, bola me u oči i ulazila mi u usta. Pomislila san kako ću je obrijati čin dođen doma, kad mi trener donese kapu jerbo je bila ostala 20 m iznad mene iz razloga šta san se.. ovaj... polomila. Mislila san da san slomila vrat. Ali sve bi to bilo podnošljivo da mi u glavu nije došla luda fikcija da san slomila board. Od straha se nisan pomakla nedi 5 min, onda san se ipak usudila i vidila da je sve u redu.
Spuštajući se tako niz padinu, osjetila san kako mi kolina lagano otkazuju i kako ne mogu pomakniti livu ruku. Opet san pomislila s nekon mazohisitičkon nasladon, MORA DA SAN U RAJU.
Jer san napokon uspila proći taj jebeni dio kako triba, pobjedila san strah. Je da san se ubila, ali mi nije ni palo na pamet da to neću opet napraviti. I išla san opet.
I uspila san.
Jer mi je trener reka jednu stvar:
NE VOZI TVOJ BOARD TEBE, NEGO TI NJEGA.
Zvuči glupo i banalno, ali to čudovište ispod mojih nogu koje je išlo skoro kako je tilo, sad lako kontroliran.
I neću se vratit onakvih kolina ko prošle godine. I neću jedva hodati misec dana nakon toga.
Ali ima, kako san već spomenila, neki mazohistički užitak kad dođeš doma i ne možeš naći niti jedan do tijela koji te ne boli jer si se polomija/la tako da su ljudi mislili da se više nećeš digniti. Jer onda san sigurna da san dala sve od sebe.
Danas san došla doma normalno hodajući i nisan morala ležati na kauču 3 ure iz razloga šta se ne mogu pomaknuti.
I nisan se osjećala ispunjeno.
I šta je još gore, moj brat koji skija od sedme godine, nekako se uspija polomiti.
Nikako se nisan dobro osjećala.
Zato san u potrazi za novin sranjima koje bi mogla izvesti na ovin skromnin stazama.
I sutra vjerovatno neću biti čitava, ali ću biti sritna.
Mislin, ne pucan sad od neke energije i zdravlja, pošto inače uglavnom sidin/ležin, a sad bordan 7 sati dnevno bez stanke.
I dobila san prejebeni board. Ono je.. nešto.. Kad san stala prvi put na njega, nisan mogla virovati da tako ide.
I iman ranu unutašnjoj strani usta (moran se pofaliti) kako san se nabola na bradu.
Dakle, svi vi koji me znate očekujte detaljan opis svih mojih zadobivenih ozljeda. I naravno da ću van ih pokazati, šta ste mislili da će te proći bez toga. Sićan se vašeg izraza lica kad san van pokazala kolino prošle godine
Hahahahahahahahahahhahahahahahahahahahahahahahahaahahhahah
Te ozljede.. svaka mi je u srcu. One su mi ko trofeji.
I nemojte da vas zavara ovaj post. Ja san inače skroz normalno dite. Slatko i pristojno. I skroz normalno.
Samo... to bordanje izvlači najgore iz mene. Ili možda najbolje?
Taj osjećaj, adrenalin koji vas puca....
Neopisivo.
Dakle, ko šta piše u naslovu: JA SAN SAD U RAJU. Ovo su onih 6 dana zbog kojih živin ostalih 359.
Post je objavljen 10.01.2006. u 19:42 sati.