Pre neki dan probudio me telefon milozvučan kao pneumatski čekić. Zvala je sestra da mi zlovoljno prenese kako je čitala one moje blogove i da mi više nikad ne padne na pamet da je tamo pomenem. Šta ti je nezahvalnost. Svojim najbližima dižem spomenike za života, ovekovečio sam tolike beznačajne ljude koji nisu stigli ni do uličnog anketiranja od strane ljupke novinarke nacionalne televizije, kapsulirao sam njihova mišljenja, persone, pizme, telesne mane za večnost, kao one bube u jantaru, a oni šalju demarše.
Ali je ipak od svega najgore kada te porodica ne podrži i kad ti objasne da si ti jedini pravi otpadak i govno razgranatog i raskošnog porodičnog stabla koje je do sada davalo samo značajne voćke.
Kad sam imao samo desetak godina moja mati pojvila se u kući sa frizurom koja je izazvala mešavinu straha i sažaljenja. Ja sam sa Novog Beograda, iz močvarnog i ravničarskog predgrađa, znači po prirodi prostodušan, i mi nismo znali šta s tim očiglednim dokazom samovolje na glavi. U to vreme roditelji su počeli da se svađaju i pominjao se razvod, najviše zbog toga što nemamo para i što je moj otac naivni slikar i raspikuća (neke izreke moje majke upućene mom ocu: „Da mene nisi sreo, viljuškom bi supu jeo i vadao slepce po Beogradu!“i meni: „Briši ćoro!“).
Nekako baš u to vreme povodom značajnog praznika pisao se tematski sastav i birani su najizrazitiji dečiji literarni proizvodi za avnojevsku ili sedamsekretraskoja nagradu, nešto od te sorte. U duhu vremena, naglasio sam svoje sramotno poreklo i opisao roditelje kao izrabljivače koji, nadati se, ipak osećaju neku klasnu grižnju savesti. Otvoreno sam pisao o tome kako su moji em siromašni, em drljavi i zatucani, kako je mamin deda bio pop, i da se kod nas krišom slavi slava, a pomenuo sam i taj razvod o kojem se pričalo. Zbog zanemarljive umetničke vrednosti moj vapaj na konkursu nije prošao, ali su roditelje pozvali na razgovor. U školu. Posle čega sam ja mlaćen i poslat babi na selo da izučim opančarski zanat. Rečeno mi je da mi više nikada ne padne na pamet da porodicu u tim svojim sastavima pomenem, ni pradedu popa (digresija: protojerej stavrofor je bio pradeda, ma šta to značilo i jednom zamalo da ostane bez popstva: pravio je nekog belaja pa su odlučili da ga ražaluju, ali se on posle ponovo vratio u nameštenje. umro je kao imućan čovek, a najveću kuću, jer ih je imao više, ostavio je nekoj modistkinji iz Kraljeva.). Tako sam godinama opisivao godišnja doba (listje žuti veće po drveću), insekte, voće i povrće, stare zanate, komunalne probleme moje lokalne zajednice (moji obimni izveštaji o stanju vodovoda i sanitarnim uslovima na zelenoj pijaci), ali o porodici nisam smeo ni da zucnem. Zamomčio sam se, već sam, da kažem, svoj čovek, i vidi sad. Neće oni da ja budem pisac svog tegobnog detinjstva, nego da mastiljam u kancelariji, valjda im je to bolje.
Post je objavljen 30.11.2005. u 19:13 sati.