Danas sam skuvao neku čorbu od algi.
Zovu se undarija pinnatifida i uzbr’o sam ih u plićacima na dunavskom keju pored rekreativnog centra 25. maj. Crne su, sparušene i liče na nešto što bi ste našli na zgarištu popaljenog porodičnog doma i odgurnuli nogom kao primerak sitnog kućnog ljubimca koji nije uspeo da pobegne plamenu (kanarinac, morsko prase, nešto od te sorte).
Juče sam bio kod Strahinje na slavi. Spakovao mi je jednu sarmu za poneti. Ubacio sam je u tu čorbu od algi i sada, onako ufalčovana i solidna, kao beba Mojsije u reci Nil u korpi od pruća, ljeska se i baškari, bezbrižno plivucka tamo i ’vamo, tek se nasuče, pa nastavi ophod po šerpi. Želim da je poštedim, ali ne znam koliko ću dugo izdržati.
Strahinja sada pije neke lekiće koji treba da mu isprave moždane sinapse, tako mi je rekao. Spakovao mi je i malo tih za put, pa sam ih namrvio u čorbu. Kada sam mu tražio slavkski kolač i sveću, nije dao, jer kaže da ima goste i drugi dan. Eto šta su ti prijatelji. Jednu bednu sarmu, a i ta kao iz oka da mu je ispala. Eto. Bio je tu i neki što se šišao. Došao na slavu da se ošiša, pazi molim te. Poveo sa sobom jednog što je zapisivao nešto, nekog ubogog pisca.
„Šta je bre ovo Strahinja?“ pitam ja. „ Jel’ ovo kuća il’ je kupleraj?“ A Strahinja samo ispravlja sinapse, i ništa on. Kaže: „Ovaj ti je naš budući Turgenjev!“ Sad ja gledam koji od dvojice. Ovaj što se šiša ili ovaj što zapisuje? Priđem brže bolje ovom što je pisao, sednem pored njega, pročistim grlo i ovako ću: „Fjodor Mihajlovič kockao se prekomerno i kažu da je pio kao svinja.“ Ovaj ništa, ni mukajet. Opet ja pročistim grlo, pa ću: „Lav Nikolajevič je bio despotski karakter, terao je ženu da mu učisto prepisuje one njegove romančine. U stvari, on je diktirao i plašio je knutom, a ona je jadna zapisivala.“ Ovaj opet ništa. Pošto mi je bilo neprijatno zbog njegovog neznanja, pokupim se kući, da. Ovako je Džojs završio svoj roman Uliks. Pa mogu i ja ovo sranje. Da.
Post je objavljen 19.11.2005. u 01:00 sati.