Jako sam gojazan. To je zato što se krećem malo, a ovde sad pada kiša i napolju je dosadno. Kod kuće jedem iz šerpe jer me mrzi da perem suđe više nego što moram. Možda je i zbog toga. Takođe mislim da bih trebao da pređem sa kutlače na nešto manje za ubacivanje hrane u mene. Doduše, nekad samo zabijem glavurdu u šerpu i proždirem. Nekad s rukama, nekad bez ruku, kao vožnja biciklom ili pilotiranje otetog aviona prepunog eksploziva. Ne bi bilo loše i kad bi se uzdržao da ne jedem baš stalno.
Sledeće nedelje, čujem iz proverenih izvora, u Beogradu će biti glavom i bradom otac makrobiotičkog novog vala, neki japanac Mišio. Držaće predavanje tužnim izjelicama poput mene kako sa glave u škembetu, kavurmi, brizli, crevaca, čvaraka, škembića i ostalih svinjarija, kako dakle sa te dostojne prehrane preći na ljuske od krompira i jaja, repu, maslačak i drugu plemenitu namirnicu, a ostati živ i voleti bližnjeg svog. Deprimira me pomisao na taj događaj. Ja i tisuću debelaća u publici sa osećajem grižnje i stida, i taj balansirani nutricionistički sadista koji muči. Moraću da se napijem. Možda ću i pripucati, kao osvetnik Princip. Okupljam nezadovoljnike u terorističku organizaciju da svim sredstvima sprečimo održavanje skupa. Samo da smislimo neko efektno ime, kao recimo Crni papak, ili Moćna moča ili Crvene sarme, Tamilske ćulbastije, Al Kavurma... Tako nešto. Pa da sejemo teror.
Rođak mog prijatelja Strahinje putovao je jednom avionom koji je leteo preko Atlanskog okeana i tada je dobio par divnih zaptivača za uši, šarenih, jarko žute i crvene boje. Čak i da ih ne koristite mogli bi statirati kao divan detalj pored kandila, porodične ikone i požutele fotografije pradede šizmatičkog sveštenika. Ova korisna izmišljotina prošla je kroz mnoge ruke. Razdevičila ih je Strahinjina majka koja se posle penzionisanja bacila na pecanje. Pa joj je nerad dotužio. Prodala je meredove, štapove i plovke, kupila Hilti bušilicu i oglasila da naplaćuje po rupi. Svaki početak je težak, objasnila je ukućanima, i budući bez ikakvog iskustva u poslu, počela revnosno da vežba, obezbeđena tim jedinim poznatim parom zapušača za uši. Otac se vratio kod svoje majke, a moj drugar je uključen u program razmene studenata i poslat u grad Turn Severin da upozna svoju novu toplu rumunsku porodicu, kao trinaesto dete, pomoć na njivi i u planiranom proširenju kapaciteta arteškog bunara. I sad da ne dužim, kod mene su ti divni čepovi završili, nosim ih na posao, klimam glavom i čudom se čudim kuda žure svi ti ljudi oko mene. Uglavnom se krijem pored aparata za espreso kafu u zajedničkoj kuhinji, a kad se odvažim sedam za svoj astal i kao nešto buljim u neke papire. Kiša i ’artija, što bi rekao Tasić.
Post je objavljen 17.11.2005. u 00:30 sati.