Trač je jedno od najstarijih i najčešćih oblika širenja i dijeljenja informacija . Vijesti koje se njime prenose često su krive, trivijalne i osobne.
Hm, hm. Ako ovu parafraziranu definiciju trača pogledamo u okviru današnjih medija, izgleda da nam samo trač i ostaje. Svaki malo slušamo demante neke informacije, mediji pišu što god žele kako bi si povećali tiražu, te se ljudima trač servira kao povod nekom ratu – šuška se šuška da imaju nuklearno oružje – bum, bum!
S druge pak strane svih tih lažnih i iskrivljenih informacija nema ništa drugo. Ne postoji osim. Ako nečega nema na vijestima, u novinama ili na internetu – za nas tog nečeg zaista nema. Dakle maksima ovog našeg informatičkoga doba može biti – informiran sam o tome – to postoji.
To bi bila mala filozofska promišljanja o velikim pitanjima, a što je s onim malim, osobnim?
Neka se javi tko nikada nije tračao! Postoje li takvi ljudi? Poznajem jako puno ljudi, a takvih jako jako malo. Možda jednu ili dvije osobe. Moram Vam odmah reći da oni nisu normalni. Ovim ne mislim ništa loše. Baš naprotiv. Pomalo su čudni, prati ih glas da su geniji, a ja ne razumijem ni osnove onoga čime se bave pa uopće neću posumnjati u takve pretenciozne tračeve. U njihovom društvu mi je uvijek nekako neugodno, iako u njima nema gotovo nikakve zloće ili osude. Jednostavno mi je neugodno od te neke njihove nenametljive dobrote.
Ja sam se dugo vremena skamenjivala od trača. Činilo bi mi se kao da sudjelujem u nekom strašnom zločinu kad bi slušala neki trač, a znala sam imati noćne more kad bi svojoj jezičini dala oduška i puštala ju da galopira na nekoj neobaveznoj kavi. Ne znam što se dogodilo, ali s vremenom mi je to prestalo biti bitno. Ali shvatila sam neke stvari koje mi se čine bitne za trač.
Vrlo je bitno tračati bez emocija. Kad netko trača i u to unosi emocije djeluje kao da pati od te osobe koju trača. Tračanje je dobro kad je transparentno i autoironično. Dakle, nije loše početi priču sa – »Imam trač!!!« i pritom nabaciti najširi osmijeh koji imate i uz to neki šaljivi mig. Na taj je način patetika izbačena iz nadolazeće priče. Isto tako, ako se stalno trača jedna te ista osoba – to će toj osobi dati preveliku važnost (pričanjem o njoj već joj se daje…). Na koncu, ako vam je osoba koju tračate prijatelj, ne smijete naglašavati kako vi nju ili njega jako volite – »ali on je takav« jer ćete djelovati dosta neuvjerljivo i ono što će drugi čuti bit će »zavidim mu do zla boga« . I što god da tračate, to nikako ne smije biti neka tajna koju vam je netko izrekao u strogom povjerenju jer onda ste zaista nikogović i ne zaslužujete imati prijatelje.
Ima nas svakakvih, pa tako i egzibicionista. Oni će dati sve od sebe da se o njima priča. U krajnjoj će nuždi izmisliti neki trač o sebi samo da ne nestanu s tapeta ubogih kava. Takvi ljudi su možda nus- proizvod ove informatičke ere pa bi njihova maskima u skladu s maksimom naše ere mogla biti – Tračaju me – dakle jesam. A neki su ljudi opet jednostavno takvi i bez puno muke stalno će izazivati naše komentare dobre i loše, i onda ćemo govoriti o upečatljivim ličnostima. U svakom slučaju, ako tračate bit ćete i tračani – to je začarani krug kojemu nema kraja - zarazna društvena igra pri kojoj je najbitnije biti svjestan da dok govorimo o drugoj osobi, najviše zapravo pričamo o nama samima :)
Post je objavljen 04.11.2005. u 09:36 sati.