Vikend sam proveo u krevetu, bolestan.
Gutao sam lekove čarobnih imena i boja, nešto svetlucavo i egzotično kao espap s orijentalnih bazara iz 1001 noći, ali boga mi i pušio (i za to sam našao vremena i snage), i to kao Turčin u afektu, što bi rekao jedan moj prijatelj. U stvari nadao sam se da će bolest nastaviti da me preuzima i savlađuje, te da će napasti i pluća, pa ću se mučiti kao pravcati umetnik, ali eto, moja predačka, težačka izdržljivost uvek prevlada, iznikne od nekud samo da mi pokvari planove i da me ponizi. I apetit se nije stanjio, kad god sam stigao trpao sam u sebe ostatke iz frižidera, proždirao, coktao, srkao, fuj.
Neke ljude bolest oplemeni, to je put do dostojanstva, do prosvetljenja. Spolja se nekako sav istanjiš, koža postaje prozirna, a ti počneš iznutra da sijaš, da te obasjava nešto nadzemaljsko, mutnjikavo, kao fenjer koji ima stranice od voštane hartije. Lice se usuče, oči upadnu duboko, nos postaje oštar kao kljun. U tim trenucima, zdraviji smrtnici koji brinu svoje smešne svakodnevne probleme, porodica, prijatelji, komšiluk, dolaze po savet, da pitaju za mišljenje, jer shvataju da si ti nekako nadrastao okvire ljudskog i da stvari gledaš s malo višeg brda. A ti iz postelje samo naređuješ i sečeš, arbitriraš, a oni slušaju sa strahopoštovanjem i zapisuju. Ali ne, i u trenutku najvećih kušanja bio sam prostački rumen i debeljuškast, brada mi izbija, kosa mi izbija, a ja samo ležim na svom isflekanom otomanu i širim oko sebe neprijatne mirise, jer se, ipak, sada ne kupam zbog bolesti. Smrduckam dakle i punim pepeljare.
I ti što su mi dolazili, umesto supu da skuvaju ili prinesu čašu vode da olakšaju bolesniku, kažu: „Ustaj, stoko, nije ti ništa, ’ajde da pijemo“.
Oni što su zvali, njima je bilo drago što sam ja bolestan, ili im je pak bilo drago što nisu oni. Ti su verglali neku svoju priču, besni od pucajućeg zdravlja, a ja nisam mogao da dođem do reči. Da ih ne bi sablažnjavao, kako sam plemenit, iskašljavao bih se u stranu, pored slušalice, da oni, kao, ne čuju. Kad bih nešto malo i uspevao da dodam, obično bi prečuli. A pa nećemo tako, mislim ja. Evo spiska uvreda i izdaja:
• Dolazio je moj najbolji prijatelj Ćirilov i pušio ovde drogu, a mene nije nudio. Kad god bih pružio ruku ka, on se pravio da ne čuje moje vapaje, okretao glavu i trpao u svojao usta. Do duše, pomogao je bolesniku da okači na zid mapu Berlina, e da bi u svojim poslednjim časovima, buljeći u tlopis, oživljavao uspomene na razuzdane mladićke dane provedene po kuplerajima ovog grada.
• Mon ami Gaja se nije ni interesovao, zato što on obično zove kad mu nešto treba (ne ume da uključi mašinu za veš, ispadne mu zub, pa ne zna da li ide ispod jastuka ili ispod nathasne, a on bi da zamisli želju, kako se stavlja kupus u kacu itd.) .
• Srđa je namerno otišao na škole u London, da mi napakosti. Sad je član British Library, i puca mu prsluk i za rođenu majku.
• Saša ide redovno na plivanje, skijanje, masažu, i sve ono što rade zdravi kako bi dočekali stotu.
• Mati je zvala, ali nije htela da se meša, jer se boji zaraze. Ona takođe sprema slavu i nema vremena za bilo šta drugo, jer dolazi puno gostiju.
• Otac šenluči sa pajtašima i ne priznaje bolest, jer u mojim godinama on nije ni znao šta je to bolest.
• Sestra je zvala da prepriča neke tračeve u kojima je ona glavna diva, priča o ogromnoj plati, udvaračima sa skupim kolima, novim cipelama i svojim glupim prijateljicama.
• Koštunica se bavi Kosovom.
• Opozicija se bavi Koštunicom.
• B92 ne objavljuje ništa o mojoj bolesti, jer kažu, nije ptičiji grip. A kako, molim, gospodo, znate. Možda je baš i ptičiji, jebem vam mater.
• Filip kaže da hrani mnogobrojnu porodicu i da nema vremena, ali on uvek laže. To sa porodicom, recimo, to je masna, glupa i podla laž. On sad živi u zgradi pored mene, ali se uglavnom pravi da me ne poznaje kad se sretnemo. Samo ponekad, onako kurvinski, kao, glimne glavom.
I tako, prepušten sam sam sebi, bespomoćan, da skončam bez glasa. Da je neko prdnuo, dalje bi se čulo. A sad sam još i ogladneo od ovog pisanja. Idem da vidim dal’ su one kosti iz smeća baš načisto oglodane.
Post je objavljen 30.10.2005. u 20:45 sati.