U petak sam fingirao bolest i javio u firmu da nisam u stanju da obavljam svoje redovne dužnosti. Čim sam otvorio oči u 10.15 okrenuo sam preduzeće da bi svojim jutarnjim glasom, kao sa dna pepeljare, saopštio da me izgleda “nešto ‘vata”. Što je najsmešnije pri tom sam začepio nos, kako bi valjda proizveo ni meni samom poznate efekte koji sugerišu opasno oboljenje. U trenutku sam se osetio kao idiot, ali sam odigrao predstavu do kraja. Sekretarica me je ispitivala strogo, pitala za simptome, šta tačno osećam, terala me da odem do toaleta i da joj javim kakva mi je stolica, imao sam problema da joj rečima opišem te prelive mirisa i boja, reči su tako šture, tako nedovoljne, što bi rekao sveti Avgustin u svom delu De Civitatis Dei: “Kada me pitate šta je govno ja znam šta je, ali kad mi tražite da ga opišem, ne umem, pa bog!”. Morao sam da zavirujem i u ždrelo i da se pipkam prljavom kašikom iz sudopere jer nisam imao čistih, i dok sam sve to radio ona, ta sekretarica, nemilosrdno je čekala rezultate opita na meni s druge strane telefona. Onda su ovom razgovoru počele da se priključuju i druge zavidne kolege koje su morale da rade, pa ih je sekretarica uključila na konferencijski razgovor. Terali su me da merim temperaturu, da dubim na glavi i da im kažem kako se osećam, da se iskašljavam u slušalicu, da prikupljam šlajm zvučno, da guram olovke u ušne i nosne jame, da uzorkujem bris iz dupeta, da sam sebi vadim krv i zabadam prste u oko.
Na kraju sam se stvarno razboleo i legao u postelju da iz nje ne izađem do poenedeljka. Morao sam doduše da odem na porodični skup. Tamo je bila moja sestra sa mužem i detetom Đorđem, koje je jedno prilično užasno petogodišnje dete koje grebe i pljuje, i ‘oće da mu se nešto kupi. Moja porodica je strašno glasna i ja se, ovde priznajem, njih uglavnom stidim zato što urlaju i što nemaju fakultetsko obrazovanje. (Pa kad na sednicama kućnog saveta počne da se sedniči i kad krene da se javlja razan komšiluk, "Eto, ja i moja supruga, mi smo oboje intelektualci...", ja samo crvenim i crvenim.) U vazduhu je bilo puno decibela. Majka je pričala o svom sukobu sa mafijom iz toplane koji se ponavlja pred početak svake grejne sezone kada trebada se provere ventili na radijatorima, sestrić je vrištao, moj otac je proslavljao svoj rođendan pred tv-om sa čašicom rakije. Majka je nekoliko puta zavapila: “Bože, zašto si mi dao debelu decu”. Išao sam pred ogledalo i proveravao.
Pokupio sam se i otišao sa Andrejem na Akademiju.
U nedelju sam otputovao na Ohrid u četvorodnevnu poslovnu posetu. Evo me sad tu. Sunce sija, jezero je veliko i plavo i smiruje. Sa'ću da posetim tvrđavu onog infarktaša Samuila.
Post je objavljen 17.10.2005. u 16:38 sati.